Шта Заветине чини друкчијим од других? Мајсторска радионица рукотворених и дигиталних издања ВАЛТАЗАР ПРЕВАЛЕЗ . Мобаров институт. Начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, удружују и испомажу. Удружујући свој дар и мар.

ЗАВЕТИНА

ЗАВЕТИНА
локација

уторак, 13. децембар 2016.

КЊИГА "С Пацифика на скадарско блато"

 КЊИГА "С Пацифика на скадарско блато", чији наслов умногоме сажима садржај те животопис аутора Чедомира Павића (1882--1914) у то давно (пред)ратно доба, представљена је у понедељак у Дому Војске Србије. О књизи у издању Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори и о самом Павићу, заборављеној а значајној личности српске културе, говорили су Томаш Ћоровић, један од приређивача књиге (уз др Кринку Видаковић Петров и др Ђорђа Н. Лопичића), новинар, публициста и бивши дипломата Милоје Поповић и професор Јован Делић.

Павићеви записи први пут су били објављени још 1913. у Сан Франциску, где је овај песник, политички делатник и осведочени родољуб тек кратко поживео у миру, пре него што га је "дозвала" отаџбина захваћена балканским ратовима. Ипак, Павић је стигао да остави трага и на америчком континенту, дуж ког је уређивао српска гласила, истовремено учећи на престижном Берклију.

- Мир за њега није потрајао дуго, на вести о мобилизацији у нашим крајевима Чедомир се са 120 истомишљеника отиснуо на дуг пут од Сан Франциска до луке Бар и даље до саме линије фронта, пут који ће он преточити у текст књиге "С Пацифика на скадарско блато" - подсетио је Ћоровић. - Павић не помиње појединачне јунаке, који су махом били његови познаници и комшије из родног Шавника, па чак ни свог рођеног брата Љубомира, већ у први план истиче опште добро и универзалне поруке које штиво носи.

И наредни период мира ће за Павића прекратко потрајати, подсетили су у понедељак говорници, јер тек што се по завршетку балканских ратова вратио на Београдски универзитет, Чедомир се поново одазива на отаџбински зов. Свој самопрегорни живот је окончао на Мачковом камену, у једној од најкрвавијих битака Првог, Великог рата, а "Политика" је 21. августа 1914. објавила наслов: "Чедомир Павић, још једна жртва".


АУТЕНТИЧНО СВЕДОЧАНСТВО

- ПАВИЋЕВА књига, писана из прве руке током Првог балканског рата, али из специфичне перспективе српског добровољца из Америке, представља аутентично и изузетно сведочанство које пружа увид у сплет питања везаних за Први балкански рат и однос матица-исељеништво - записао је о овој књизи професор др Александар Петров.


Слушао је зов отаџбине

недеља, 18. септембар 2016.

НЕЗАВРШЕНА ПРИЧА





Филм Беле Тукадруза

Продуцент др Димитрије Лукић
фотограф и сниматељ Иван Шишман
Документационо информациони Центар Сазвежђа ЗАВЕТИНА
Архив у оснивању. - Објављено је 18.09.2016. 

недеља, 28. август 2016.

ШАРКАМЕНСКИ КОМПЛЕКС

Мистерија царске куле са осам углова Сузана М. ЈОВАНОВИЋ | 28. август 2016. 11:31 |
Ново, по много чему јединствено откриће на локалитету "Врело" код Шаркамена, изненадило истраживаче. Унутрашњост кружна, a спољашност вишеугаона
ИАКО су прва систематска истраживања локалитета "Врело" у близини села Шаркамен код Неготина, с краја 3. и почетка 4. века нове ере, почела пре више од 20 година, а 1996. у маузолеју пронађен сет златног накита царице-мајке Максимина Даје, загонетка Шаркамена никако да се одгонетне. Археолози у шали често кажу како је на Шаркамену пронађено више злата него керамике. И заиста, последњих година откривају се неки детаљи који немају с чиме да се упореде, па и тако додатно доприносе мистерији самог места. Лане је то био водоторањ, један од најочуванијих на нашим просторима, а сада је то северна кула западне капије која је изненадила истраживаче.- Ископавањем северне куле западне капије дошли смо до сазнања да је кула врло карактеристична зато што је кружна изнутра а осмоугаона споља. Шта је тачно, засада не можемо да кажемо, јер ни код нас, ни у свету, нема аналогије за овако нешто. Ископан је улаз у кулу, где су степенице које су поплочане опеком и ископан је квадратни канал уз северни зид куле, чију функцију засада не знамо. Материјала има изузетно мало - каже Марија Јовић, мастер археологије.
У новембру ће се радити геофизичка проспекција у унутрашњости локалитета, јер се верује да и ту има неких објеката и да би ту могла да буде царска палата.
- Југоисточни угао утврђења са југоисточном кулом је најмаркантнији објекат када се приближавате локалитету. Он доминира Врелском реком и на неки начин је репер локалитета, показатељ да сте стигли на Шаркамен. Планирано је било и да реконструишемо западну капију са две куле, северном и јужном, то су осмоугаоне куле, јер кроз ту капију се иде на део локалитета где се налази царски маузолеј, који је такође

среда, 15. јун 2016.

Масовни узгој конопље у Оџацима....

НА плодној црници у Оџацима нема више ниједне стабљике конопље, од чијих је влакана, званих кудеља, испредена историја ове варошице у западној Бачкој. Оџаци су били европска престоница кудеље, са фабриком канапа и ужарије, највећом на Балкану. Славу оџачке кудеље пронела је и британска морнарица, користећи ужад произведену у овдашњој фабрици. - Царском повељом из 1813. Оџаци добијају привилегију одржавања сајмова кудеље и аутоматски постају варош. Захваљујући производњи конопље, појављују се занати нових профила и ничу мануфактуре, из којих је 1907. израсла фабрика канапа и ужарије, која је годину касније добила званичну дозволу за рад - наводи Стеван Милер, председник локалног удружења Немаца, које је пре две године организовало изложбу “Историјско наслеђе Оџака”.
Масовни узгој конопље у Оџацима почео је доласком немачких колониста, чије је досељавање, одлуком власти Хабзбуршке монархије, почело 1756. Повереник за насељавање, барон Котман, известио је Беч да конопља добро успева на територији новосаграђених колонистичких насеобина. Убрзо се развија и трговина кудељом, чији проток поједине породице контролишу од Винковаца до Темишвара и од Земуна до Баје. Оџачка кудеља, која је била једна од најквалитетнијих у свету, диктирала је цену на европским берзама.
Фабрику за прераду кудеље и производњу ужади основао је Јохан Ертл, који је остао упамћен као “велики син Оџака”. Погон је направљен по узору на фабрику у Сегедину, а временом је проширио производњу и на јутане тепихе и вунене и свилене тканине. Фабрика је са почетних 200 радника стигла до 880 запослених 1929. године.
- Фабричке машине биле су за то време најмодерније, а набављане су широм Европе. Срце фабрике била је парна машина, која је обезбеђивала енергију за све погоне - напомиње Милер.
За рад биле обезбеђене најмодерније машине
Ужарија је после Другог светског рата национализована и добила име “Лола Рибар”, а од 1971. године прешла је на производњу синтетичких влакана. Индустрија текстила и синтетике (ИТЕС) “Лола Рибар” запошљавала је више од 3.000 радника, али није успела да опстане. Машине преко којих је кудеља ткала просперитет Оџака завршиле су у старом гвожђу.

ПОКРЕНУТА ШТЕДИОНИЦА, ПОДИГНУТА ЦРКВА
ПРИВРЕДНИ развој који се ослањао на производњу кудеље деловао је подстицајно и на друштвени живот Оџака. У другој половини 19. века изграђени су школа и забавиште и покренуте штедионица и каса узајамне помоћи.
- Католичка црква је 1821. подигнута претежно донацијама у кудељи, коју су у новац претварали угледни трговци европског ранга - истиче Милер.

У вили Ертл данас управа Техничке школе
ПОД ЗАШТИТОМ ДРЖАВЕ
ФАБРИКА канапа и ужарије данас је споменик културе, као и радничка колонија из прве половине 20. века. Под заштитом државе је и породична кућа - вила Јохана Ертла, у којој је смештена управа Средње техничке школе у Оџацима.

Фабрика канапа и ужарије развијала бачку варош


Војвођанске приче: Eвропска престоница кудеље

субота, 04. јун 2016.

Адреса књижевности из '68.... / Милисав Савић





ПОБУНА шездесетосмашка остала је у лепом сећању само зато што није доведена до краја, јер се шездесетосмаши нису дочепали власти. Успеле побуне или револуције нису се, бар код нас, много прославиле. Није се прославила ни она пре 1968, а ни потоња, она која ће доћи тридесет година касније. Данас мало ко верује да је истинска побуна могућа и да таквој побуни нешто битно може да придонесе књижевност - рекао је писац Милисав Савић, на представљању књиге "Шездесетосмаш", у издању "Службеног гласника".
Књига садржи приче, репортаже и интервјуе са Живојином Павловићем, Бориславом Пекићем, Слободаном Селенићем, Душаном Радовићем, које је Савић објављивао те године у "Студенту". - Адреса књижевности из '68. била је у радничким насељима, сеоским уџерицама, у ћумезима, међу баракама на железничким и аутобуским станицама, у биртијама, лудницама, затворима, међу контејнерима. Књижевност тамо више не станује. Тако се отвара старо питање: Да ли је место књижевности само на цветним, планинским висовима, на небу, у џет-сет четвртима, у рају или она мора повремено, ако не стално, да сиђе на земљу, под земљу, у блато и прашину, у тамни вилајет, у пакао - рекао је Савић.   , препоручен чланак: Новости


среда, 01. јун 2016.

ИЗ ИНТЕРВЈУА СА СВЕТОЗАРОМ ВЛАЈКОВИЋЕМ

из нових бројева живих књижевних часописа, 
који не разговарају сами са собом


Бекство у анонимност
(....)

Како видите  савремену српску књижевну сцену?
Све  мање ме занима та сцена. Не видим шта би ме ту занимало. Критичари се баве формом. Откако их је инфицирао Борхес и слични, уболешћени писци сматрају да су све приче испричане, да нема  садржаја који не би био понављање реченог, једино што им преостаје јесте форма. Форма, форма, то је њихова душевна храна. Па то је наказно, морбидно. Тај тренад траје од концептуалне  модерне, преко постмодерне, до данас, дакле, већ деценијама. Пошто су заједно, критичари и писци, допринели дана шњој аморфности књижевности, сад немају за шта да се ухвате. Све је дозвољено, све је уметност, почетници наступају на телевизији која их потписује као  „књижевник“, „уметница“ и слично. Против опште произвољности данас се највише  буне управо они коЈи су јој највише допринели.  Сад убиру плодове своје сетве: ТВ водитељке, козметичарке, манекени, робијаши и други заузимају књижевну сцену.

 А универзитет са својим катедрама за књижевност?
Професори су пригрлили канон који су сами начинили, ушанчили су се у том канону као у заједничком гробу из кога мрморе једно те исто. Одавно нису успели да смисле неко име за које би се  после ухватили, као својевремено за Павића, кога нико од њих данас не помиње. Тако они раде: измисле неко име, од њега начине реалност, па се после држе те реалности не примећујући да се заправо ни за шта и не држе. Да ли се ико од тих каноника извини публици што ју је годинама замајавао неким писцем кога је он први заборавио? Није, наравно. Ћуте, рачунајући на кратко памћење гомиле, на неукост и неизграђеност аудиторијума.

Видите ли неко боље сутра за нашу књижевност?
Ех... да сам полетан као некад, кренуо бих од реформе основног кућног васпитања и школског образовања. Онда бих избацио из читанки којекакве чаршијске величине, ангажовао бих стручњаке да осветле лик Саве Мркаља, на пример. Поново бих објавио оног Анђелка Крстића из Лабуништа. Открио бих Драгослава Манића Форског из Бабушнице. Има још отписаних Срба којих се ваља сетити.

Свет и ми?
Ми нисмо изоловани од света, напротив, много тога лоше што стиже овамо лепи се за нашу лаковерност и површност. Светска књижевност и њени тренутни шампиони ме не радују. Паметни писци удаљавају се од чаршија, париске, њујоршке, одлазе у склоништа где ће радити оно што воле, колико је то уопште могуће. На пример, Мартен Паж, чија су три романа преведена на српски језик, али као да нису ни објављени. У Паризу је имао успеха. Духовит је и паметан, има стила, то не може баш да се не примети. Па ипак, напустио је родни Париз, отишао у Нант. Није дозволио успеху да га покори. Успеху, то јест чаршији. Да, Париз има своју чаршију, Њујорк своју, о Сан Франциску, краљевству гејева да и не говоримо. Писац који би доиста хтео да некуд оде треба да окрије невидљиви свет, духовност коју нико пс може да спречи.

Како онда писати књижевну историју?
Једном ми је дошла у руке антологиЈв савремене приповетке малог народа са севера Европе, Узмем да читам, убрзо иидим да ту нема вредиих дела. Па шта ако је  тако.  имају то што имају, принуђени су да од тога што имају праве антологије, историју, културу, шта би друго. Међутим, жалосно је ако ти осредњи писци, с обзиром на то да су унети у антологију, уобразе да су великани. Не доживе сви једнако такав престиж, не будимо неправедни. То је тако свуда, ништа се ту не може. Није искључено да код њих негде у сенци, непожељан, неки даровити јадничак пише песме, драме, романе. Кога то он интересује, кад је инокосан?

Са Светозаром Влајковићем разговарао Мирко Палфи
( одломак  из споменутог разговора, најновији двоброј књижевног часописа  ЉУДИ ГОВОРЕ, 27-28/2016, стр. 211-217, одломак је преузет са стр. 215-217)

уторак, 31. мај 2016.

31. маја 1999. године извршио је самоубиство вешањем у Новом Месту - Давор Дујмовић

   Величанствени живот и трагична смрт Давора Дујмовића /  Давора Дујмовића највише памтимо по улози Перхана у филму “Дом за вешање”, али и по улогама у “Топ листи надреалиста”. Данас се обележава 17 година од његове смрти

Давора Дујмовића највише памтимо по улози Перхана у филму “Дом за вешање”, али и по улогама у “Топ листи надреалиста”. Данас се обележава 17 година од његове смрти.
Давор је рођен у Сарајеву и заувек му је остао надимак Перхан. Улогу по којој је остао препознатљив добио је сасвим случајно.

Док је ишао у други разред ниже музичке школе, имао је обичај да после наставе сврати код свог оца који је тада радио на пијаци Маркале.

„Били смо сиромашни, нисам имао инструмент, али је моја мама познавала чистачицу у школи која ми је ноћу откључавала учионицу и ја сам ту вежбао“, причао је Давор.

У оближњи ресторан, где је свратио на сок, дошли су и Емир Кустурица и његов асистент. Асистент је питао Даворовог оца да ли може да учествује у аудицији за филм “Отац на службеном путу”. Он је пристао и на пробном снимању се показало да је савршен за улогу.

После филма “Отац на службеном путу” одлучио је да упише филмску академију. Није му успело и касније више није ни покушавао.

С непуних 18 година Давор је постао главни глумац у следећем филму Емира Кустурице “Дом за вешање”, после ког је проглашен за једног од пет најбољих глумаца у Европи. 

Поредили су га са Дастином Хофманом, али је почетком деведесетих дошао у додир с хероином. Неколико пута је покушао да се лечи, али безуспешно.

У том периоду је изјавио: “Оно што доноси хероин не бих пожелео ни најгорем непријатељу. У почетку је било ’ја сам мал’ па сам радознал’, али радозналост се у овом случају плаћа зависношћу.”

Рат је Давора затекао у Сарајеву ,одакле одлази у Београд. У том периоду снимио је још неколико филмова, од којих је најпознатији “Ундергроунд”.

После завршетка рата Давор је отишао у Бањалуку, где је основао Фонд за културу Републике Српске, који касније добија назив Давор Дујмовић.

Из Бањалуке се преселио у Словенију и то код девојке с којом је живео последњих месеци живота. Слободно време је проводио у природи с коњима, борио се с јаком депресијом и алкохолизмом.

31. маја 1999. године извршио је самоубиство вешањем у Новом Месту. Имао је 30 година.

Волео је Стоунсе, Стинга и Боба Марлија. 


Извор: Фокус.ба


Величанствени живот и трагична смрт Давора Дујмовића

недеља, 29. мај 2016.

... капетан Ханс Шпајдел 1934. године, као помоћник немачког војног аташеа у Паризу, по Геринговом наређењу извео супертајну операцију "Тевтонски мач"

Операција "Тевтонски мач" - убиство краља Александра / Иван Миладиновић | 29. мај 2016. 11:59 Зашто се Источна Немачка бавила убиством југословенског суверена, краља Александра. Како су документа о немачком учешћу у Марсељском атентату постала спорна

 Ханс Шпајдел са  генералом Петеном
ИСТОЧНИ Берлин, 23. маја 1957. године. У јутарњем издању листа Neues Deutschland ("Нова Немачка"), на предњим странама, на којима се, по већ устаљеним правилима, уредништво бавило актуелном домаћом или страном политиком, појавио се један необичан текст. Источни Немци, готово двадесет и три године после убиства краља Александра у Марсељу (9. октобра 1934), поново отварају ову, такорећи, заборављену страницу историје.Суштина овог новинског штива била је у тврдњи да је капетан Ханс Шпајдел 1934. године, као помоћник немачког војног аташеа у Паризу, по Геринговом наређењу извео супертајну операцију "Тевтонски мач". Циљ овог подухвата је споменути атентат на југословенског краља, операција у којој је страдао и француски министар иностраних послова Луј Барту. Целу операцију, пише новинар "Нове Немачке", организовао је Шпајдел, уз помоћ својих агената који су до танчина пратили све мере обезбеђења краљеве посете Француској, и на тај начин омогућили непосредним извршиоцима, усташама и ВМРО-у, да изврше атентат.
О НЕПОСРЕДНОМ ефекту овог текста нису сачувани трагови ни сећања савременика, међутим, непуна два месеца доцније, тачније 18. јула, те исте 1957. године, у Президијуму Савета националног фронта Немачке Демократске Републике, одржана је међународна конференција за новинаре коју је и организовао Президијум Савета националног фронта Немачке Демократске Републике. Извештачима светских листова предочени су докази за све тврдње изнесене у листу "Нова Немачка" против Хитлеровог помоћника, тадашњег капетана Ханса Шпајдела. Званични представници источнонемачке државе поделили су новинарима копије трију докумената, јединих сачувананих, како су посебно истакли.
Ти документи су заправо били писмо рајхсминистра авијације Хермана Геринга упућено у Париз капетану др Хансу Шпајделу 1. септембра 1934. године, а затим Шпајделов одговор од 3. октобра 1934, у коме се прецизира да су све припреме за операцију завршене. Трећи документ био је прилог уз Шпајделово писмо, односно извештај немачког шпијуна Г. Е. Хаака с тачним описом руте кретања краља Александра по доласку у Марсељ.
Насловна страна књиге "Операција Тевтонски мач"
Крунски документ - Герингово писмо, на званичном меморандуму, заведено под бр. 3139/34, носи ознаку "тајно" и гласи: "Помоћнику војног аташеа при Немачком посланству у Паризу, господину капетану, Др. Шпајделу, лично. Париз. У прилогу Вам шаљем две одлуке Фирера и Рајхсканцелара о Операцији Тевтонски мач, као и смернице за њихово извршење, које је израдила Служба за истраживања мог Министарства. Одлуке непосредно после читања уништити. Уништење потврдити.(Герингов параф)."
Писмо је заведено у Канцеларији војног аташеа Немачког посланства у Паризу (под бројем 3142/34, под ознаком "тајно"). Испод тога, стоји ред и по нечитког рукописног текста, са датумом 3. 9. '34.
ДРУГИ документ је Шнајделов одговор Герингу, месец касније. На меморандуму доктора филозофије Ханса Шпајдела, генералштабног капетана, помоћника војног аташеа у Паризу, уз назнаку "тајно", пише: "По куриру. Рајхсминистарству авијације, на руке господина рајхсминистра авијације Геринга. Лично.
Господине генерале!
Дозволите ми да Вас известим да су, сходно Вашим упутствима, припреме за операцију Тевтонски мач завршене. Ја сам са господином Ванчом Михајловим темељно размотрио све могућности. Закључили смо да операцију изведемо у Марсељу: тамо ће се срести обе особе о којима се ради. 'Владо шофер' је спреман.
У прилогу Вам шаљем копију писма господина др Хаака од 1.10. о. г. С поштовањем, увек Вам одан (потпис) Ханс Шпајдел."
У извештају провереног немачког агента Хаака, између осталог је писало: "Париз, 1. 10. 1934. Драги Шпајдел! На Вашу молбу, саопштавам Вам следеће: Званичне светковине у вези са државном посетом биће одржане у Паризу. Ради дочека, у Марсељ путују Барту и генерал Жорж... Војска неће бити употребљена за чување реда. Планирано мотоциклистичко обезбеђење ће, према речима Де Лафорсада, бити отказано. О томе ћу Вас накнадно известити. Увек Ваш, Ханс Хаак."

Ханс Шпајдел служио је Хитлеру и НАТО снагама
Ова конференција за новинаре изазвала је поприличну гужву у светским медијима, нарочито у оним из источног "лагера". Само у Југославији је био тајац. Ниједан дневни лист није пренео ни реч са ове конференције. За разлику од званичног Београда, у Источном Берлину не мирују. Ангажују познати филмски брачни пар, режисера Ендруа Торндајка и његову супругу Анели, који снима документарни филм "Тевтонски мач". Али то није крај ангажмана источних Немаца. Ендру и Анели, уз помоћ најпознатијег публицисте из Источног Берлина Карла Радаца, објављују и књигу под истим насловом. Издавач књиге је, ни мање ни више, било Министарство за националну одбрану Немачке Демократске Републике.
НАСЛОВ филма и књиге заправо је било шифровано име операције убиства краља Александра Крађорђевића и француског министра спољних послова Луја Бартуа у Марсељу.
Шта је то што је источнонемачке службе и Министарство одбране толико заинтригирало да наједном хоће да разреше "марсељски чвор", да тада, после више од две деценије, откривају ко је био у позадини ликвидације југословенског суверена. Када се прелиста књига и види да је атентату на Александра посвећено двадесетак страна, лако се дође и до одговора. Циљ комплетне акције са источне стране Берлинског зида био је Ханс Шпајдел.
Некадашњи капетан и помоћник аташеа из Париза, у међувремену је постао западнонемачки генерал-лајтнант, и у априлу 1957. године постао главнокомандујући копнених снага НАТО-а за средњу Европу са седиштем у Фонтенблоу у Француској. И поднаслов књиге је: "Велика каријера малог шпијуна".

Герингов налог Шпајделу за организацију атентата
Шпајдел ће, пре вртоглаве послератне каријере у Западној Немачкој и у НАТО-у, остварити завидан успон у Хитлеровој војсци. Био је генерал и начелник неколико штабова. Књига и филм га оптужују, поред организовања атентата у Марсељу, за злочине против цивилног становништва у Француској и организацију акције "Спржена земља" на окупираној територији Совјетског Савеза.
ФИЛМ "Операција Тевтонски мач", у трајању од 49 минута, појавио се у биоскопским салама средином 1958. године. Ехо је био много већи од споменуте конференције за новинаре и књиге. За годину дана видело га је више од осам милиона гледалаца. Гледан је и у Бечу, Лондону, па чак и у Канбери. Приказан је и у Западној Немачкој у скраћеној и цензуриосаној верзији, и не може да се утврди колико га је гледалаца видело.
Попут оне конференције за штампу која је у Југославији прећутана - тако је било и са филмом. Пошто Југословенска кинотека поседује негатив овог филма, прво јавно приказивање одржано је пре једанасет година, на седамдесетогодишњицу атентата у Марсељу. Сличну судбину доживела је и књига совјетског историчара Владимира Волкова посвећена истој теми. Код нас је преведена неколико деценија после објављивања у Москви.
Шпајделов одговор Герингу
Западна Немачка је на ову источну офанзиву одговорила с три књиге. Није снимила филм. После година источно-западних препуцавања, у уједињеној Немачкој сматра се да су факсимили докумената које је објавило Министарство националне одбране НДР фалсификати. Разумљиво, бранили су команданта европских НАТО снага. И ту је прича завршена. Бар што се тиче Немаца, који већ више од четврт века живе у заједничкој држави.

И понашање Брозове политичке номенклатуре с краја педесетих година прошлог века лако је објаснити. Више-мање познат је став комунистичких власти према Александру Карађорђевићу. Како је овде реч о врло важном историјском питању у вези с политичком историјом и Југославије и Србије, збуњујуће је да се о овоме ћути. Пре десетак година појавила се књига "Краљеубиство у Марсељу", у занемарљивом тиражу и потпуно прећутана, која дотиче овај проблем. Аутор је лекар Јован Качаки, белогардејског порекла, човек који је део живота посветио истраживањима о позадини убиства краља Александра. Одавно не живи у Србији.
ПРОВЕРЕН АБВЕРОВАЦ
СВЕДОЧЕЊЕ нацистичког генерала Р. Бамлера, једног од шефова немачке војне контраобавештајне службе 1934-1938, такође указује на то да је Ханс Шпајдел за време боравка у Паризу био обавештајац. Овај генерал Вермахта је потврдио да је Шпајдел 1934. године и званично прешао у Абвер, још док је био помоћник војног аташеа у Паризу. Према Бамлеровој изјави, главни шеф Абвера адмирал Канарис је о њему рекао:
"Шпајдел је у потпуности задовољио очекивања која је у њега полагала Тајна служба..."
          = Преузето: Вечерње новости

недеља, 28. фебруар 2016.

Шпански краљ бранио Младобосанце

Александар Вуксановић, аутор шпанског документарца о сарајевском атентату из 1914. године. Алфонсо XIII био згрожен процесима у Бањалуци. Црна рука у Шпанији још 1883. Принцип није крив за рат

КАДА су 1914. широм Босне почели масовни судски процеси против Срба као одговор Аустроугарске на Видовдански атентат, шпански краљ Алфонсо XIII био је први светски суверен који је упутио писмо на бечки двор, у коме је протестовао против погрома. Због тога, овај краљ и данас има улицу у Бањалуци. Име завереничке организације Црна рука први пут се у ствари појавило у Шпанији 1883. у Хересо Фе ла Фронтери, када су власти ове земље погубиле седам завереника ове организације у Андалузији. Младобосанци, Принцип и други, били су само једна од десетина завереничких група које су користиле терор као политичко оружје у Европи на размеђу 19. и 20. века, и они се не могу третирати као кривци за Велики рат - ово је сиже шпанског документарног филма "На пуцањ одавде", српског аутора Александра Вуксановића о Младој Босни, који ТВ премијеру има на РТРС у недељу 28. фебруара.
Шпанско-српски документарац је ТВ остварење у којем говоре еминентни шпански историчари, професори Мадридског универзитета Хуан Авилес и Емилио де Диего. Др Авилес, стручњак за историју тероризма, Младу Босну гледа као романтичарску завереничку групу, једну од многих које су почеле да делују у Европи надахнуте и Шилеровим епом о Вилијему Телу из 1878. Наиме, Швајцарац је био први који је убио хабзбуршког владара (у 14. веку) а после Шилеровог епа, у његовом подвигу многи други млади људи су нашли модус за своје деловање у промени трулог друштвеног система. Де Диега, који је и шпански и португалски академик, сматра да је Велики рат био неминован и да га Срби нису скривили. За рат су 1914. били спремни сви, Принцип је само опалио метак.
- Моја идеја је била да у години обележавања 100 година од Великог рата упоредим актуелну српску и шпанску историографију - прича Вуксановић. Филм сам почео да радим када су се већ појавили докуменатарци из Немачке и Британије који су за рат и несрећу неувијено окривљавали Србе.
Aleksandar Vuksanović
Краљевина са Иберијског полуoстрва у Првом рату прогласила је неутралност и спасла се рата и разарања. Алфонсо 13. био је згрожен Бањалучким процесом против 150 Срба 1915. О томе сведоче овдашњи архиви.
- Шпанија је у 19. веку била део света који је био запљуснут тероризмом радикала и анархиста и од 1870. до 1920. тамо су у атентатима убијена четири председника влада. У исто време, широм света убијани су политичари и крунисане главе, те наисилна смрт Хабзбурга није била историјски преседан. Младобосанска револуција настала је у превирањима овог прериода као одговор на усправљање државе Србије са једне стране, која је постала "пијемонт" свих Јужних Словена и аустријског терора који је био неподношљив. Ако знамо да је у Босни уочи атентата било више полицијских станица него основних школа и да је од анексије 1878. до 1914. у Босни против Срба било тачно 148 масовних судских процеса,није никакво чудо што су се ови терором борили против тираније.

У БУЏЕТУ ДОБРА ВОЉА
ФИЛМ Александра Вуксановића необичан је и по "буџету". Аутора је коштао, каже, испод 1.000 евра јер су сви радили бесплатно. Музику,фламенко који прати радњу компоновао је Игор Недељковић, професор гитаре на Мадридском државном конезерваторију. Наратори су глумац Хосе Рамон Парго, који иза себе има више од 40 филмова и 50 серија у Шпанији. Други наратарор је Тереза Рагурен, некада новинарка која је у Београду 1999. пратила НАТО-бомбардовање, а сада чланица Управног одбора Шпанске националне телевизије. На крају филма "свира" Никола Чутурило.


Шпански краљ од Хабзбурга бранио Младобосанце

Телеграми и писма Damianovitcha

Телеграми и писма Damianovitcha
Краљевића Ђорђа Карађорђевића