Translate

мобаров институт

Шта Заветине чини друкчијим од других? Начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, удружују и испомажу. Удружујући свој дар и мар. (Мобаров институт.)

Дибидус

Дибидус
Ново друштво Дибидус

slike link

Мишљеновац ПРЕГЛЕДАЧ ("Сазвежђа З") Сурбита ПРОЈЕКАТ |ПИСМА|Квака|Бездана уметност|Архипелаг Белатукадруз|Знакпрепознавања|Шопови|Мишљеновац|Међу нама|Црта|Лавиринт|ДИЦА СЗ|Непознати Звижд| СИР| Четвртак| Стооке новине| МЕТАФИЗИКА| БАЛКАН| Цветови бундева|Знак| ПОВРАТАК| ВРТИБОГ| МАГАЗА Заветина| Врата Звижда| ППЗ (алманах)| ВАМПИРИ|Бездана уметност|ПИСМА ЗАВЕТИНАМА|Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ|ОЧЕ НАШ...| МЕТЛА| Едиција ЗАВЕТИНЕ| Фонд „ЗАВЕТИНА“...|САЛАШ СЕВЕРАЦА| НЕЧИСТА СРБИЈА| ЗАВЕТИНА ППЗ| РЕНЕСАНСА|КОМПАС| ВРЗИНО КОЛО|ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА| Себични музеј| МАЈМУНСКА ЗАВЕРА|Музеј српских ренесансних духова|МОБАРОВ| Ново Друштво "СУЗ"| Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА| Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1)| Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2)|Библиотека COGITO|Библиотека ПРЕТЕК 1| Библиотека ПЕЛАЗГИОН|Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ|Библиотека: Из заоставштине| КОГИТОКЛУБ|Библиотека Дефтердарова капија|Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА| Архив у оснивању, 2ТАЛОГ| Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ| (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека"| Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА| ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007.| Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ| Академија Феникс| Музеј Трговаца светлошћу|Телеграми и писма Damianovitcha| Бора Станковић још порезник, још у завади| БИСТРА ВОДА У КОЈОЈ СЕ ВИДИ СВАКА ЖАБА| ТРОУГАО| ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСА| Уредник "ЗАВЕТИНА"|

Канал Заветина

Канал Заветина
преко 400 нумера. 32 пријављена корисника • 70.682 приказа

ТЕСЛА : Нема празнине на Земљи, нити у свемиру

ЛеЗ 0013529 Теслина титула - "она највећа могућа", "Виша од краљевске, ја сам Србин" Остале су ове Теслине речи, аутентичне, као најбољи одговор свим мистификацијама, како се осећао сам велики научник-песник, и ко је био!

* *

ЛеЗ 0013527 Причам са муњама на матерњем језику. Интервју, који је наводно био скриван скоро 120 година, Никола Тесла је дао часопису „Бесмртност“ 1899. године, а објавио га је портал „Ејншент код“. …Оно за чиме ја трагам луђе је, веће и још више немогуће. То јешта учинити да се у свемиру сваки човек роди као Христ, Буда и Заратустра. Ја знам да је гравитација наклоњена свему што треба да лети и моја намера није да направим летеће направе (авион или ракету), већ да човеку повратим свест о његовим властитим крилима. Даље, ја покушавам да пробудим енергије које се налазе у вакуумима. Вакууми су највећи извори енергија. Оно што се сматра празнином само је манифестација непробуђене материје. Нема празнине на Земљи, нити у свемиру. У црним рупама, о којима говоре астрономи, најмоћније су енергије и извори живота

ЛеЗ 0013528ТРГОВЦИ СВЕТЛОШЋУ.Међутим, постоји нешто што се непрестално прећуткује и преко чега се прелази. То је питање, постављено одмах после питања ко је Тесла, које новинар Смит поставља и које гласи : „ Ко су, заправо, Срби?" Следи Теслин одговор, кога преносим у оригиналу, због његове изузетне важности за разумевање нас Срба. Тесла, дакле, одговара: „...Срби су посредничко племе међу народима, трговци сунчаном енергијом на Земљи. Роба им данас слабо иде, па су се забринули." / Бранко Драгаш

НАШЕ ПРИЧЕ

НАШЕ ПРИЧЕ
Избор.Преглед

Забелешке

Трешје сакупљено са разних страна, понајвише са маргина прочитаних књига...

..
..


ПОД МАЉЕМ РАЗВОЈА

Ја сам се родио , и одрастао,у Звижду, у коме се у то време одржавао бујец у суседном селу, преко Пека, Љешници. При самом крају зиме, Власима из суседног села долазили су у госте, као на панађур, сељаци из околних села (Вуковић, Српце, Сена, Турија, Ракова Бара). Мајстори фрулаши нудили су своје фруле, а понеке снаше и ушећерене црвене јабуке. Било је и других мајстора који су нудили своје производе, штапове, колевке, косила, дрвена држаља... Бујеци су се одржавали сваке године, скоро до средине седамдесетих. Као некада моје играчке, тако су касније и моја сећања тонула у бујну траву, или топољаке  у пурпуру залазећег сунца, у расцветане багремаре којих је било око нашег села (Мишљеновца, српског села, пошто постоји и хрватско, које су основали  звишки Мишљеновчани, после пропасти српске деспотовине, највероватније). Мој отац Михаило Лукић, бивши предратни деловођа општински, радио је као секретар зем. задруге „Златан Пек“, а затим је отпуштен. Заузимањем пријатеља, добио је нови посао, али је поново опањкан и отпуштен, па је неколико година породицу издржавао сарађујући са два позната адвоката у општини. Породица је једва састављала крај са крајем. Могао сам и не уписати гимназију, али ипак сам је уписао, и у то време, отац је морао да „бежи“ у Београд из Звижда од злих и моћних људи, како би потражио, што даље од Звижда, нови посао.
    И као ученик основне школе, и као гимназијалац, помагао сам мајци, чувао стоку. Свиње које сам чувао беху црномрке, моравке, ајмане...


      (И ту се запис завршава, маргина на 132 стр. „Заштитне повеље“ Б. Пастернака. – Нолит, Београд, 1958. – А као да се наставља на 217 стр. Исте књиге  овим:“ Беснило у Звижду и Хомољу. – Деда Воја ухватио вучића у Дубравама. Али су га баба Џана, његова мајка, и прадеда Рана, натерали да зверку врати тамо, одакле 
 ју је и донео“. )

Роде на нашем имању, Главичица, Нерезине, лето, 2017


      На 220. страници, одмах иза „Писма из Туле“, опет запис:

      У ујкином је дому растао плави багрем (образовао је леп цветни трем спролећа илета), цветајући и по крову.  У баба Љубином („таштином“, како је говорио наш деда Воја – наш деда по мајци) -  жути (багрем). У дому пок. Душана „Глувог“ – црвени. У нашем – бели багрем. Мама је од његових цветовља правила колаче...
      На гробљу у Поточићу је било читавих бокора јасмина,као и јоргована, на гробљу где су сахрањени деда Станко Лукић (наш деда по оцу),  његова пок. жена – баба Мара, и два сина – Драгиша (умро кажу као дете), и Живота (погинуо 1944)...
     Ујкин дом... Опет и опет се враћа. У ходнику је мирисало на жбанове од јасена, на крчаге и канте пуне воде, коју је на обрамици неко доносио чак са Стублине!...

       ...

      А када је ово забележено?

      Желим да напишем књигу о себи, под маљем развоја (не једног, него читавог низа!), али на кључним местима за онај део мене као загриженог биографа,осећам да могу да пишем о себи  само индиректно, уздржано*, или са храбром отвореношћу да одбијам да пишем уопште. Затим, већ на почетку, тј. пре почетка, ја морам да се помирим са извесним предусловом, да бих уопште могао писати.
_____________________

* Као Пастернак. На страни  84. Подвучен фрагмент Ноћна баштенска леја (мој поднаслов).  Фрајбуршка епизода. Раскид Пастернаков са философијом и чувеним професором фрајбуршким.
„Једном сам се нарочито био занео. Била је ноћ, једна од оних што се с муком довлаче до најближе ограде и, малаксале, ошамућене од замора, виде над земљом. Ни најмањег дашка. Једини знак живота је баш црни профил неба, немоћно наслоњеног на плот. И још један. Јак мирис расцветалог дувана и шебоја, којим се у одговору на ову малаксалост одазива земља. Са чиме се све  не може упоредити небо за овакве ноћи! Крупне звезде –као свечана вечера. Кумова слама – као велико друштво. Но кредасти премаз дијагонално опружених пространстава још вишеподсећа на ноћну баштенску леју. Ту су посунац и метиоле. Њих је синоћнеко залио и положио  на бок. Цветови и звезде толико су близу једни другима да изгледа као да је и небо досплео под канту за заливање,па се сада звезде и белотачкаста трава не могу размрсити.
   Ја сам одушевљено писао, и друкчија прашина од оне раније покривала је мој сто. Она пређашња, философска, скупљала се од отпадништва. Бојао сам се за целину свога рада. Данашњу нисам брисао због солидарности, осећајући симпатију према шљунку гисенског друма. И на даљем крају стоне мушеме блистала је, као звезда на небу,одавно непрана чаша за чај.

   Одједном се дигох, прожет знојем овог лудачког света – стварања, и закорачих по соби. „Каква свињарија!“ помислих, „Зар он неће остати за мене гениј?Зар ја то с њим раскидам? Његовој дописници и мојим подлим скривањима од њега већ је трећанедеља. Треба се објаснити. Али како то учинити?“
 
         ________________
 
                Ти недотерани фрагменти, заборављени, које откривам много година касније након што су написани, више говоре о мени, него што мислим. Они потврђују постојање једног зачараног круга, сањарског круга, мађијског круга, из кога сам излазио, као пиле из љуске, пишући то, током бесаних ноћи, што потврђује и један сасвим кратак и недвосмислен запис  при крају споменуте Пастернакове књиге:"Ова ноћ ме снажно шчепала канџама. Зашто ме не пусти да одспавам. Страх због... срање у боји... " Та књига, коју сам ја желео и сањао да напишем некада, већ је написана, у  фрагментима, писаним на маргинама прочитаних књига. И у бележницама, када су ми биле на дохвату руке. Али, бележнице нисам вукао свуда са собом, не. И тако су многе помисли, сећања, и ужаси, детаљи, и снови, промицали као облаци, и нестајали у неповрат... Формирајући својеврни вакуум, празнину, понор, прави бездан страшан као Сибилине изреке, пророчанства, говорећи више него што говори језик....  

ЛеЗ 0013542     



УВЕК ЋЕ ЖИВЕТИ ЛИРИКА

Фотографија Бранке Веддер (Шведска)


























КАЖУ ДА ЈЕ ПРОШЛО ВРЕМЕ ПОЕЗИЈЕ... 




Кажу, да је „прошло време“, лирике (лирске поезије). То тврде, по обичају, неталентовани гадови и олош свих боја и физиономија. Бацимо поглед на најстарије  песме, лирску народну поезију, код свих народа на свету, па и Срба, и рецимо на песме песника 20. века - Бориса Пастернака, или Милоша Црњанског и Момчила Настасијевића,  и брзо ћемо се уверити, колико су умишљени и плиткоумни, ти гусани који шиште :шшшш -  да је „прошло време“, лирике (лирске поезије). Време поезије никад није прошло нити може проћи. Поезија је као трава, клија, расте, цвета и сазрева, следећи космос, понекад наизглед вене, а онда спролећа опет ниче, непоновљива и зелена... Доклегод буде било човека, трава и сунца, биће и поезије.
Срце  човеково и душа, иако током времена трпи извесне мутације – енергију искуства, ударе судбине, историје, фатума скоро вечите усамљености – осуђене су на љубав и саосећањебраство,другарство . И према рањенима и пониженима, људским бићима, и животињама.
А с времена на време зачују се и гласови да је лирика изрекла све што је човек имао да каже, и да све оно што најмлађи имају да кажу спада у гомилу досадног понављања и  варијација давнашњих тема!
То је официјелна глупост официјалаца и ограничених или срачунатих духова, оних који су превремено остарили и у  очајничком грчу дављеника, неуспешних и трагичних преамбициозних самозванаца, понављају одурну мантру, како би оне који долазе – а увек долазе неки, нови, неочекивани, из најнеочекиванијих правца, зар не? – повукли у амбис безверје и амбис фаталног неуспеха.
Није све речено! Није ни милијардити део изречен од онога што садржи космос поезије! Заиста, када се баци један дуг поглед уназад на све оно што је до данас створено*, дакле – освојено, ослобођено из непостојања и немаштовитости и поклоњено вечности, будућности,  сваки добро упућени и разборити дух може јасно и недвосмислено увидети, да је читава уметност (можда на првом месту лирика?) од те таме и безобличја, хаоса васионе (наизглед ничега) загризла и осладила се и сварила само један врло, врло мали део. Невероватно мали део! А читав космос кристала, драгог камења, дијаманата и облика, тонова и складова и непознатог, па и речи, дрхтаја и осећаја, чека на приближавање проводника, окидача, на гром, олују или не знам ни сам на шта све чека, на тајно око и миг интуиције, ствараоца, и сигурно и на све наше слутње и страхове и магнет наде, која космос привлачи оноликом енергијом, снагом, коликом прави песник одбија глупаво и кратковидо трабуњање о  томе да је „прошло време“, лирике...
Разуме се, тиме што је досадашња уметност освојила тако мали део ничега, не треба узети као неку врсту доказа без поговора о нашој, песничкој ограничености и шкртости васколике уметности, већ пре тога увек треба поновити да сасвим је природно веровање верујућих песника  у бескрајна поља и неисцрпне руднике уметности.
Оно што је створено – што су створили претходници Колриџ, Пушкин, Гогољ, или пре њих непознати творци веда, или понеки песници малих народа, европских, азијских, афричких – вредно је за сва времена и у понеким случајевима величанствено!
Али, ту се не вреди заустављати, у тешким часовима, и тешити том мишљу о већ створеном!  Бдити, бдити, писати, чекати, ко Колриџ на свог макар и фрагментарног, непотпуног Кублај – кана, у унутрашњој самоћи  - тврђави – каквом је споменути песник био опседнут читавог живота. Трагати, трагати, до изнемоглости, ловити ту ретку дивљач и оно што не може да се улови!


             11. април 1971.

__________________

       * То "данас" је био конкретни дан:  11. април 1971. Дакле, пре 46 година! Тада сам  још увек био студент првих година (југословенска и компаративна књижевност), и то што сам записао, било је записано хемијском оловком на маргинама једне књиге. КОЛРИЏ: ПЕСМЕ (издање ИП „Рад“, Београд, 1969, Библиотека „Реч и мисао“. – Маргина после  прилога „Хумористичке и сатиричне песме“, стр. 80 - 81) – 
факсимил, део забелешке
Такве сам ја, или сличне забелешке уносио на празним страницама појединих прочитаних књига, у тренутку када је наилазило неко сазнање, одушевље, разумевање, или неразумевање. Али, многе од тих прочитаних књига нису ми при руци са свим тим маргиналијама, које сам подцењивао, и деценијама веровао да  нису за публиковање. Шта би било, када би се затворио у нашу приватну породичну библиотеку у једном од српских села, и детаљно прегледао и издвојио све те књиге које сам сачувао, са тим узгредним забелешкама? Шта бих ту све нашао? Не знам. Записивао сам и нисам  се освртао на забележено, јер сам увек гледао (или често) унапред а не уназад. Видите, на том факсимилу, почетак те моје забелешке, и на наредној страници, 81, почетак Колриџове песме "Нос", написане далеке 1789. године, и та три прва стиха су актуелна, савремена и данас! Нос је и у руској књижевности имао своје поборнике међу заиста великима. Можда сам и сам опевао Нос? Јер сам имао нос. Не баш силовит и незабораван као Гогољев...
     Велики грешник уметности је Гогољ, јер је спалио наставак Мртвих душа!! Убити створено биће, уништити нечије створено дело, и сопствено, велик је грех. Још само је већи грех плагијатора, и лопова, отимача разних фела, оних са бабурастим носевима што не презају да се ките туђим перјем. Било и биће! Ништа на свету није онако како изгледа, како се говори или пише, или телали по жутој штампи и другим медијима, којима "диригује" невидљива црна дигентска палица. Баш зато, треба реаговати, подвући, указати, па ко разуме (нарочито оно неречено, између редова) - разуме... итд.
    Клупа крај залеђеног језера на обали у снегу, тамо у Шведској, позива ређе да се удубе у ту празнину и пустош зиме. Иако тамо у даљини ничега нема осим леда и леда, шуме завејане снегом, човек се у тој дубокој усамљености, тишини, може запутити у себи на немогућа и далека путовања...
      
ЛеЗ 0013520    
...

Нема коментара:

Постави коментар