TRANSLATE PREVEDI

FLAG COUNTER

Flag Counter

САБИРАЊЕ ДЕЛА

САБИРАЊЕ ДЕЛА
Уз помоћ Бога. - Пут ка Сабраним делима

Архипелаг

Архипелаг
РУЗМАРИН

четвртак, 2. април 2015.

ДРЕВНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ: Лин, Пронапић, Тамирић, Олинтић, Алимпиј, Тимотиј, ненадмашни Сорбеј (Орфеј) и (Х)Омер...



Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ

ДРЕВНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ

РАШКО-ПЕЛАШКИ НАРОД И ПИСМО


        „Нема ништа скривено што се неће открити; ни тајне која се неће дознати“ (Јеванђеље по Матеју, 11:26). Речи светога апостола Христовог се полако обистињују, и није далеко дан  када ће се српска историја поново писати, али овога пута заснована на истинитим историјским изворима, правим аргументима и непобитним чињеницама, које нам откривају и нуде све време антички извори,  затим небројене студије и истраживања најеминентнијих светских научника, историчара и палеолингвиста Старога и Новога века, као и плејада домаћих истраживача српске и словенске старине, повеснице или паметарнице, која  неуморно ради на томе већ два пуна столећа, а посебно интензивно и плодоносно почетком  овог 21. века.
        Нажалост, истинити историјски извори о српском пореклу, његовој  повести и култури су до сада у „званичној науци“ једноставно прећуткивани, одбацивани и пренебрегавани, а генерације и генерације Срба су училе лажну историју, заправо идеолошке конструкције и политичке памфлете, скројене негде другде, а зарад злоћудних  циљева.
        На срећу, већ сада, а на основу резултата историјских и лингвистичких истраживања, може се говорити и о правој историји српског језика, писма и књижевности. Овом приликом нећемо говорити о санскритско-ведској култури и цивилизацији праисторијских Срба  Аријеваца на индијском тлу, већ ћемо се ограничити на српски, балкански простор, на „колевку белог европеида“ и „први источник писмености“, као и на најпознатије древне српске песнике: Лина, Пронапића, Тамирића, Олинтића, Алимпија, Тимотија, ненадмашног Сорбеја (Орфеја) и (Х)Омера, који су говорили и писали рашко-пелашким језиком  и „пелазгијским словима“.
        О тим древним српским поетама нас извештавају, и о њиховом стваралаштву сведоче, антички хроничари: Херодот, са атрибутом „отац историје“, Страбон, Диодор Сикулус, Дионисије, Паусаније, Плутарх, Аполоније, песници Овидије и Вергилије и многи други, које ћемо наводити и позивати се на њих у овом спису, као неоспорне ауторитете у историји.

ВИНЧАНИЦА – АРХАИЧНА ЋИРИЛИЦА

        Рашко-пелашко писмо је писмо Протосрба Рашана или Пеласта/Беласта, најстаријег народа који се спомиње у историјским изворима, а заправо то је данашње Винчанско писмо, проистекло из Протописма Лепенског вира, а усавршено и откривено у Винчи, (на локалитету Бело брдо) крај Београда, на обали Дунава, у поддунавској Србији, које је неочекивано померило све до сада познате границе писмености, на приближно до десет хиљада година пре нове ере.
        Дакле, најстарији трагови писмености на свету, у облику архаичне ћирилице, постојали су на српском и балканском тлу најмање осам миленијума пре Христа. Зато не би требало да се ово писмо зове помесним именом – Винчанско, већ онако како и доликује, према народу који га је осмислио, то јест – Србица, као што предлажу многи истраживачи наше старине.
        Др Радивоје Пешић у делу „Винчанско писмо(Београд, 1986) етрурсколог и један од најпознатијих светских  палеолингвиста, пронашао је чак двадесет идентичних слова првог српског и светског писма - винчанице са данашњим српским писмом - ћирилицом. Др Радивоје Пешић је Винчанско писмо назвао „космичким писмом“, с обзиром да је најстарије на Планети.
        Како знамо да су Рашани-Пеласти/Беласти носиоци овог писма и културе? На ово питање добићемо одговоре од највећих научних ауторитета из ове области.
        „Име Раси и посесивни облик рашански је старо и вероватно се никад није мењало. Балканско полуострво је први насељени регион и он представља одскочну даску  за даље насељавање Европе“, тврди др Светислав Билбија у свом делу „Загребачка мумија“ (Чикаго, 1989).
        У свом другом научном раду „Староевропски језик и писмо“ др Светислав Билбија наводи:
        „Лепенски вир представља Подунавље, колевку из које је временом потекао европски бели човек. Расељавање и ширење из Подунавља трајало је хиљадама година“.
        Др Реља Новаковић у делу „Кавкаски и ликијски Срби“ ( стр. 83, Београд, 1997) је још прецизнији:
        „Народи који сада насељавају Балкан су остаци племена Рашани, који су ту од најстаријих дана и никада се нису потпуно исељавали“.
        У истој, горе поменутој, студији на 148. страници, професор др Реља Новаковић тврди:
        „Срби су остали Срби кроз векове. Веровање Срба, њихова садашња православна вера највише се поклапа са рашанским схватањем загробног живота, и „царства небеског“, што се код Срба и у песмама спомиње“.
        „На основу тога закључујемо да Срби спадају у најстарије народе у историји“, недвосмислен је професор др Реља Новаковић („Кавкаски и ликијски Срби“, Београд, 1997, стр. 25). 
        „За Србе је нађено  да су аутохтон народ...“ пише Д. Мирковић у делу „О Етрурцима, Баскима и Србима“ (Београд, 1992).

КОЛЕВКА ПРВОГ НАРОДА

        Дакле, колевка писмености је у колевци „првопосталог“, „првородног народа“, од кога су се касније развили сви остали сродни народи, Аријевски, односно народи беле пути или српски речено – Беласти. Поддунавска Србија на Балкану је „расадник белог човека – европеида“.
За Беласте зна и српски писац (Х)Омер, и спомиње их у свом спеву „Илијада“, под именом – Пелазги или Пеласти и убраја их у тројанске савезнике, заједно са Рашанима, Вендима (Венетима), Јонцима, Лиђанима, Миђанима, Дарданцима, Пафлагонцима, Бригима (Фригима), Пеонцима и другим бројним српским племенима, највећег народа у Старом свету („Илијада“, стр. 786, 877).
        И Херодот, 450. године пре Христа, такође, пише о Пелазгима (Беластима) и сматра их за Бриге (Фриге), једно од најбројнијих племена
стародревне српске Медије. Брижани су били изванредни коњаници у Тројанском рату, а предводила их је принцеза Круша (грчки: Круса), удата за принца Енеја, касније оснивача града Лацијума, првог урбаног језгра Рима.
        Када је Троја пала, у општем метежу Енеј није могао да је пронађе и Круша се вратила са својим Бригима у завичај. Иначе, реч–бриг- на старосрпском језику значи - брег, брдо. И тада су Срби били брежани, брђани, људи са „брдовитог Балкана“. Сама територија Бригије, према црногорском историографу Н. Андесилићу („Троја на Скадарском језеру“), налазила се у пределу Копаоника, Јастрепца и Западне Мораве, тако да можемо претпоставити да се њено име данас баштини у самом топониму Крушевца, мада постоји и другачије етимолошко објашњење.
        Беласти или Пеласти, односно Пелазги је најстарији назив за Протосрбе у античким историјским изворима, од којих се развише и намножише сва остала сродна племена, која потом уједињена под Аријем створише велику државу Медију, која се делила на Горњу и Доњу Медију и захватала је у почетку простор од Алпа, преко Балкана и Пелопонеза до Црног мора. Арије је био и вођа првог похода на Индију и творац Великог медског царства које се простирало на три континента: Европу, Азију и Африку.
        „О тој праисторијској вези  Срба са Беластима или Пеластима имамо потврде у артефактима материјалне културе које је први изложио Милоје Васић, а Милан Будимир је поред писма, нарочито истицао: металургију војну индустрију  везану за Кимере и Китиме, то јест за Сембере, Себаре или Србаље, као и умеће бродотеже везане за Науре, српско-словенска племена“, истиче Александар М. Петровић у делу „Кратка археографија Срба“.
        Аријевска цивилизација се још зове и ведска или санскртска цивилизација и култура. Једно старосрпско племе из „дунавског басена цивилизације“ носило је име Венди (Веди), спомињу га и (Х)Омер и Херодот, као и сви познији антички летописци и историчари. Реч – вед – на древном српском значи – вид- односно увид, унутрашње просветљење, знање... Отуда потиче и име старог српског бога Вида (Видовдан), а то име је носио и највећи српски астроном и математичар Старог света, иначе, проналазач првог календара.


СТАРОСТ ВИНЧАНИЦЕ
ПРИЗНАЈУ СВЕТСКИ АУТОРИТЕТИ


       У својој „Историји“ (450. година  п. н. е.) Херодот је оставио непобитан доказ да су стари Срби били други народ по бројности и величини на свету. Та његова реченица гласи:
        „Рашани (Трачани-грчки назив) су највећи народ на свету после Индуса...“, а ти Херодотови Срби су живели на целој територији Балкана, па и на грчким острвима.
        Његову тврдњу подупире и уважени хроничар Страбон, на почетку првог века Христове ере.
        „Балкански Пеласти или Пелазги су она стародревна заједница, која је уједно и носилац цивилизације, коју називамо – Винчанском културом. У њој пре свега настаје такво писмо (Винчанско-пелашко) које је први открио Милоје М. Васић, а његово откриће потврдили су и светски ауторитети: Г. Чајлд, Н. Власа, М. Вин, Радивоје Пешић и многи други“, каже др Милан Будимир у свом делу „Антика и Пеласти“ (Скопље,1989).
        Да би се боље схватила временска разлика у настанку српског и старогрчког писма, наводимо тврђење Плинија Старијег из дела „Природна историја“ (1, в, с. 29) да прва дела написана на старогрчком језику потичу из 6. века пре нове ере, док је српска архаична ћирилица - Винчаница настала најмање 7 хиљада година пре Христа.
       Харолд Хартман у свом делу „Универзална генеза писмауврстио је Винчаницу у најстарије писмо на свету.
        Древни српски песници у балканској Србији писали су своја дела  много пре Тројанског рата, односно око хиљаду година пре првих старогрчких списа. Дакле, цео културни свет Старе ере и Европе писао је рашко-пелашким писмом  - Србицом или Винчаницом. (А под старом Европом  тадашњи географски појмови подразумевали су  древну Србију испод Дунава).


СТАРИ СВЕТ ГОВОРИО И ПИСАО
СРПСКИ

        О писменом споразумевању најученијих људи Старе ере и Европе, сведочи нам Диодор (књига трећа, глава 67):
        „По предању, Лин је пишући пелазгијским словима оставио причу о делима првог Дионисија, као и друге приче. Тим словима је писао и Линов ученик Орфеј, као и Пронапид, који је био учитељ самом Хомеру“, тако нас уверава Диодор.
        Овде морамо подсетити читаоца да је Ватикански синод у четвртом веку Христове ере, када је Србин Свети Јероним превео Библију за потребе синода, одмах забранио широку употребу те књиге и наложио свим својим преписивачима да искривљују свуда српско име, етникуме, дакле имена  српских племена и српског народа, као и лична имена, уназад све до 3.000 година пре нове ере. То је током векова постала такорећи „обавеза“ и пракса свих преводилаца и фалсификатора српске историје, не само ватиканске, већ и такозване германске или нордијске историјске школе. А зашто се то чинило, а и данас чини?
       Амбициозни Ватикан је тек после читања  „Вулгате“ – Библије, схватио огроман и несамерљив историјски, цивилизацијски, културолошки, духовни и општи допринос Срба светској баштини. Зато су рецимо Рашани постали Трачани, Срби–Словени, придошли изнебуха однекуд и без историјског и културног идентитета и утемељења.
       Зато су и имена српских песника преправљана да личе што више грчком или латинском језику и изговору, без обзира на њихов корен, морфологију и етимологију.
        Орфеј је уствари српски песник Орбеј (Орао бео), Пронапид је – Пронапић, Тамирис – Тамирић, Олинт – Олинтић, Олимпије- Алимпије, а Хомер је Омер. Касније ћемо видети откуда баш ова имена.
        Чувени Еврипид нам сведочи да су Рашани и Пеласти имали исти језик и писмо: „А то је писмо одговарало гласовима и говору и једних и других“.
        Диодор Сикулус тврди да су рашко-пелазгијски песници писали своја поетска надахнућа на – „пелазгијском језику“, али посебно наглашава – „уз помоћ старог писма“.


СРПСКИ – „ МАЈКА СВИМ ЈЕЗИЦИМА“

       А то „старо писмо“ једино може бити древна Србица, односно – Винчанско писмо, чију старост и првобитност је неоспорно утврдио др Радивоје Пешић.
       У часопису „Очаг“, број 3, за 1999. годину Шчербаков наводи:
        „Професор Пешић је на стрмим обалама Дунава открио знаке писма сличног етрурском. Истражујући налазе археолога у том региону, саставио је најстарију азбуку на свету од 48 знакова, слова. Његови радови производе утисак праве експлозије...То помера у тешко замисливу прошлост не само изворе писмености, него и први циклус читаве цивилизације на Планети“.
        А шта је о азбучном писму писао др Радивоје Пешић у делу „Винчанско писмо“ (Београд, 1986):
        „Прво азбучно писмо, како се сматрало, било је грчко, а које је настало из феничанског 900. године пре наше ере... Али, ми се не можемо отети утиску  о азбучном карактеру писма које је настало у Винчи. Такође, не можемо мимоићи чињеницу да се досад тврдило да је и етрурско писмо настало негде у 9. веку пре нове ере... Етрурци (Рашани на Апенинском полуострву) су били већ писмени кад су се први пут, срели са Грцима. Грци нису разумевали њихов језик. Био им је стран. А ни сам сусрет, нити даљи међусобни односи нису били тако срдачни. Напротив. Често су међусобно ратовали.
Зашто би се у тим околностима Етрурци одрицали свог језика и писма и преузимали их од Грка? Етрурски језик и писмо били су широко распрострањени и то им је омогућавало нормалну комуникацију са светом“.
        Наравно, Етрурско писмо настало је из старијег Винчанског или Рашко-пелашког, а преводом етрурског текста са Златне плочице из Пиргија, др Радивоје Пешић је утврдио да су такозвани Етрурци уствари Расени или Рашани, односно Словени, и да се између ових етнонима може ставити знак једнакости.
        О старости и пореклу српског језика стручно мишљење је дао и италијански филолог Ф. М. Апендини:       
        „Сматра се  рашки језик је најстарији, првонастали и мајка свима (језицима)“.
        Грк Еврипид у „Алкестуму“ (стихови 966-969) сведочи о старости српског писма следећим стихом:
        „Нема лека ни у рашким таблицама, на којима је исписана Орфејева реч“.
        Француски лингвисти Пејсонел и Миле су написали:
        „Од Црног до Јадранског мора пожелеће ти добар дан на српском језику“.
         Др Светислав Билбија о старости српског писма пронашао је нове доказе:
         „Рашански буквар и читанка који су саливени у бронзи пре 3.000 година п. н. е. најбоље сведоче о писмености Срба и Прасловена у Праисторији. Језик који је саливен у бронзи исти је онај језик којим данас говоре Срби“ (С. Билбија: „Староевропски језик и писмо“, стр. 10).
         Дакле, овај споменик српске писмености, буквар и читанка у бронзи, старији су  4.000 година од времена описмењавања Словена и Срба, које су спроводили Ћирило и Методије. То уједно значи да су ови српски писани споменици настали неколико хиљада година пре процвата такозване грчке цивилизације.

ДРЕВНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ
ПИСАЛИ НА ПАПИРУ

        Праисторијски Срби имали су најразвијенију цивилизацију и културу. Поред писма, пронашли су и точак и кола, ленгер, бројне математичке законитости, написали су прве законике и открили процес добијања „живе ватре из дрвета – праматре“.
        Према филологу Слободану Филиповићу, од српске речи  - праматра – Грци стварају лично име митског јунака Прометеја, који је наводно украо ватру од богова. А тај српски проналазач, назовимо га Праматром, вадио је ватру из дрвета помоћу два штапа, горњег и доњег, а тај горњи штап који се палио звао се – арани.
        И што је најзанимљивије за нашу тему јесте податак да су древни српски песници писали и на папиру. Антички Срби су открили технологију добијања хартије, а папир се добијао технолошким поступком од биљке зване – куркуту. То је биљка бледо зелене боје, тако да је прва хартија имала бледо-зелену боју.  Прави антички назив биљке куркуту је – низа. По овој „светој“ биљци и само место справљања папира добило је име – Низа, а то је данашњи Ниш.
        Низа је била верски и научни центар Старог света, која је неговала Бакове или Дионизијске свечаности, које су биле посвећене Богу Белу или Баку, у Библији се пише као бог Вал или Бал, као и богу Сербону (другом Баку или Дионисију). А Александар Велики Карановић, цар српски, био је трећи Бак.
        О делима старосрпског бога Бака писао је и песник Лин, учитељ Орбејев (Орфејев).
            
ПРОРОК ЈЕРЕМИЈА ХВАЛИ СРБЕ

       Из праисторијског рашког града Низе полазили су у освајачке походе и сви велики српски цареви: Нино Белов, бог Бак или Бал, у Библији познат као Неброд, Сербо Макеридов или бог Сербон, у Библији назван Асур, као и Александар Велики Карановић, који су, сваки у свом времену, враћали светско српско царство у старе аријевске или медске границе, успостављене приликом прве сеобе балканских племена према Индији.
        Сва тројица највећих светских освајача стварала су своја царства која су обухватала простор од Атлантског, до Тихог океана, Балтичког и Средоземног мора, укључујући Блиски исток и Африку (Египат).
        О границама српског светског царства говори и један од најчувенијих библијских пророка – Јеремија:
        „Ти Скити (Срби) са њиховим страховитим нападима, који из унутрашњости Азије, већ у далекој прошлости, на једну страну од Великог или Тихог океана се проширише, и код Кинеза и код Јапанаца осташе њихове успомене, на другој страни до обале Мале Азије и даље до Египта се проширише, где временом и Палестину обухватише, у којој и град Скитополис на брду Табор, у провинцији Галилеји саградише“ („Књига пророка Јеремије“, С. 5. 15).
       И код Роберта Гревса у делу „Исус краљ“ налазимо податак да се на планини Тавор налазио стари град који се звао Атабиријум, посвећен богу Атабирију, кога су становници Тавора изједначавали са Јеховом. Атабиријум је имао моћ преображења, као и српски бог Дионисије, Пелазгијски Протеј... Све то додатно потврђује пророкове речи.

ПЕСНИК ЛИН

        Српско усмено песништво задржало се од свог постанка до данашњих дана и то је још једна традициоална специфичност српске поетике и културе уопште. То значи да су и пре песника Лина постојали песници, који су као рапсоди путовали, рецитовали и певали своје песме, поеме и епове, а које је на српском Балкану први почео систематичније да бележи Лин, као што је и ведско песништво првобитно преношено усменим путем хиљадама година, да би га тек ведски Србин Васадева систематизовао и записао.
        Лин је био пореклом Рашанин, старином Беласт или Пеласт, а то име се и данас може наћи у српском ономастикону. Аутор га је чуо у Централној Србији: у Рашевици, Поточцу, Јагодини, Крагујевцу у готово идентичном облику: Лин, Лина, Лине, Лино, као и имена са кореном – Лин: Линка, Линдра, Линдара...
       Један од најумнијих Срба 17. века Захарије, своје уметничко презиме Орфелин компоновао је од имена два највећа античка српска песника Орфеја и Лина, што индиректно говори да је у то време културна Европа знала за српско порекло Орфеја и Лина, као и свих других песника, и да ту истину европски историчари нису у великој мери оспоравали.
         О српском песнику Лину запис нам је оставио Диодор Сикулус  (Диодор, 3, р, 67. 4): „Лин, учитељ Орфеја и Тамира пише пелазгијским писмом причу о Дионисију“.
        Из књиге „Срби народ најстарији...“ др Олге Луковић Пјановић (Београд, 1991), са странице 274. преносимо потпунији превод овог пасуса:
        „Према причама, Лин пишући пелазгијским словима, оставио је мит о познатом делу о првом Дионису, као и о осталим митовима“.
          О древним српским песницим пише и др Јован Деретић у делу „Античка Србија“ , на страницама 95. и 96. (Темерин, 2000“):
        Што се тиче Кадма, за кога Грци вежу долазак феничанске писмености у Грчку, ствар је крајње проблематична и у светлу науке неодржива. Поводом тога Диодор каже следеће: ''Кадмо је донео писмо у Грчку које је Лино први применио за Грке и дао име сваком од слова. То се писмо зове феничанско, али Пелазги су били први који су употребљавали писмо и зато се оно зове Пелазгика''. (110.III.ст.305). Кадмова палата у Теби је откривена и потиче из времена око 1400. г. п.н.е. или нешто касније. Издавач Диодора прммећује да је у палати нађено писмо, али да оно није семитског порекла и да грчка писменост није старија од 800. г. п.н.е. Диодор нам даје следећи приказ: ''Лино, такође, који је био обожаван због песништва и певања, имао је више ученика врло славних, Херакла, Тамира и Орфеја. Од те тројице Херакле је учио да свира на лири, али је био лења душа и није био у стању да цени оно што је учио. Једном, када га је Лино казнио батином, разљутио се и убио свог учитеља ударцем лире. Тамир је имао необичну природну даровитост, увежбао је музичку уметност и говорио је да је у певању његов глас лепши од гласа Муза. Разљућене Музе су га казниле одузевши му даровитост музике''. О трећем ученику, Орфеју, говорићемо на другом месту. Лино је, како кажу, саставио приказ на пелазгијском писму о делима првог Бака и другим дивонским легендама. На исти начин и Орфеј је употребљавао пелазгијско писмо као и Пронапић (Пронапидес) који је био Омиров учитељ и даровити писац песама. Тимоета је био Орфејев савременик који је путовао у многе крајеве и стигао до западног краја Африке, до океана. ''Посетио је град Низу где су му причали о делима тога бога (низејског Бака), па је потом саставио 'Фригијску по-ему' у којој је употребљавао стари начин језика и писма'' (110.III.ст.307/309).
Хенри д Арбоа д Жубенвил додаје: ''Трачки певач Тамир је опевао догађаје када су Јелини отели Грчку од Трачана'' (132.ст.187).
Орфејево право име је Сорбеј и Диодор каже да је читао Сорбејеве записе на каменим плочама као и да је живео један век пре Тројанског рата (110.VII.1). Омир је, каже Диодор, умро пре повратка Хераклића (110.VII.2). То значи да је Омир умро пред крај 12. века п.н.е. на око педесет или нешто више година после Тројанског рата. Из свега овога видимо да су Лино, Сорбеј, Тамир, Пронапић и Омир, били Срби, обучавани у српској књижевности и употребљавали српско писмо које Диодор назива ''пелазгијским''. То исто писмо је употребљавано, не само у Малој Азији и на Криту, него и у Грчкој у Микени и Орхомену. Како је онда могуће да Грци добију писменост са неке друге стране, из Феникије? Да би прича била још мање уверљива, Лино, који није Грк, прилагођава то писмо за Грке!? Он сам се служи пелазгијским писмом. Па како се онда десило да грчко писмо буде верна копија србице, истог писма које Диодор назива пелазгијским? Са тачке гледишта историјске науке, те су грчке приче, у најмању руку, неозбиљне. Грци су затекли србицу у Грчкој када су дошли из Египта“, пише Јован Деретић.     
     Ко је и када створио познато дело о првом Баку или Дионисију, остаје до данас тајна, али свакако одговор може да гласи – српски песник из још дубље прошлости од ове коју описујемо.
       Та „пелазгијска слова“, такође, је користио Пронапић, Хомеров учитељ, обавештава нас Диодор, „користећи уписане знаке првих Пелазга и пелашки језик“ (Диодор, 3 књига, глава 67). Песник Лин и његови ученици , које је касније предводио Орбеј (Орфеј), оставили су писане трагове, односно историју Старог света, велике митове и легенде, филозофију и теологију, древне мистерије, да би Грци у време приближно Аристотелу и Платону све то преузели и приказивали искључиво као митолошка догађања или „митски приказ“ свега онога што се догађало пре 1526. године пре Христа, када су преци данашњих Грка дошли из Египта, где су били у ропском положају, „али за разлику од Јевреја, нису описали свој излазак из Египта“.

СРБИ ОДУВЕК „ВЕДАЛИ“ – ВИДЕЛИ,
ЗНАЛИ И БИЛИ УЧЕНИ

       Доселивши се на Пелопонез, Грци су живели у енклавама, окружени Србима Рашанима, а рашку земљу су у почетку сматрали „земљом богова и муза“, док се појам Европе за њих се завршавао где и границе српског царства.
       Песник Лин се родио у 15. веку пре Христа, а Срби су већ тада имали своје писмо старо најмање седам миленијума пре нове ере. То писмо „Рашко-пелашко“ или Винчаница било је фонетско писмо, значи једно слово-један глас и азбучно писмо, које са данашњом српском азбуком има 20 истих слова или графема, како је доказао др Радивоје Пешић у свом епохалном делу „Винчанско писмо“.
       Освајајући просторе Блиског истока, Мале Азије и Египта, Срби су у нове крајеве доносили и своју културу и писмо, од кога настаје феничанско азбучно писмо, од њега грчко, а на Апенинском полуострву етрурско. За сва ова писма утврђено је да потичу од Винчанице или Србице, односно „Рашко-пелашког“ писма.
       Инвазију старих Срба на земље преко Белог мора, како су Срби називали данашње Средоземно море, описао је Серкс, наводи Херодот у својој „Историји“ (7, 11). Према корену речи – Серкс је највероватније био српског порекла, хроничар свога доба, чије записе је можда користио и сам Херодот, који је своју „Историју“ почео да пише по угледу на једног старијег Србина Ксантоса, или у преводу Ученога Србина. Именом Ксантос, Грци су називали све старе српске писце, научнике, астрологе, математичаре... На једном предавању у Атини, Грци нису разумели математичке појмове које им је Србин Ксантос говорио, јер су сви стручни изрази били на српском језику.
       Из дела „Најстарији језик Библије или један од најстаријих културних народа“ Анђелије Станчић Спајићеве (Београд, 1929) сазнајемо да је српско библијско име било – Сир(б)и, а сир(б)ским језиком се говорило на целој територији Старог завета, односно у целом Средоземљу. Сир(б)ски језик је био међународни језик , трговачки и дипломатски, а пророк Данило, чак вавилонског цара назива – царе српски.
       „То српско племе знало је од давнина читати и писати, „ведало“, то јест видело, знало и било учено“, тврди Анђелија Станчић Спајићева.


НЕНАДМАШНИ СОРБЕЈ

       Песници Вергилије (70-19. године пре нове ере) и Овидије (43-17. године пре нове ере) били су главне присталице и преносиоци мита о Орфеју, о коме су касније писали: Паусаније, Еврипид, Аристофан и многи други.
       Нажалост поменути аутори су причу о Орфеју преносили као „митски приказ“, као плод грчке маште, а не као доказ истинског постојања стварне историјске личности са српским именом Орбеј- и грчким Орфеј. Ипак, од Диодора Сикулуса оставио је реалнији историјски запис, скоро биографија највећег песника, најумнијег и најученијег човека свога доба:
       „Орфеј је био Рашанин. Он је својим познавањем и певањем надмашивао све људе. Пошто је много времена провео у учењу, одликујући се посебно познавањем теологије, отпутовао је у Египат где је додатно стекао нова знања.
       Захваљујући свему он је постао најпознатији човек свога времена, како својом теологијом, тако и својим доктринама о мистеријама, а уједно је био највећи песник и музичар доба у коме је живео“, записао је Диодор (3. књига, стр. 25).
       Ни данас се у званичним школским програмима нашега школства и образовања Сорбеј (Орфеј) не изучава као највећи и најобразованији интелектуалац античког света, научник, теолог, лекар, мистагог, утемељивач најбитнијих култова старе српске религије, већ само као митски певач, заљубљен у Еуридику због које је сишао и у Хад, а тачни историјски извори, попут Диодорових, занемарују се и свесно гурају у страну. Исти је случај и кад је у питању целокупна древна српска цивилизација, историја и култура.
       Даље, исти антички писац Диодор сведочи и о Сорбејевом језику и писму  којим је записивао своје текстове:
       „Такође, тим језиком пелазгијским служио се и Орфеј и Пронапид (Пронапић), Хомеров учитељ“.
       Сорбеј је био рашки краљ. Рођен је на обали реке Ибар, данашња Марица, (иначе српска земља Мрњавчевића, у средњем веку). На престолу је наследио свог оца, како сазнајемо из дела Аристофана, Еврипида и Паусанија.
       Сорбеј је живео око 1500 година пре нове ере, пошто је претходно утврђено да је у то време деловао и његов учитељ Лин.
       Песник Пронапић, Хомеров учитељ, живео је око 400 година после Тројанског рата, подучавао Хомера и такође писао старосрпским писмом, данас у науци познатом као – Винчаница.

АНТИЧКА СРБИЈА – ЗЕМЉА
ПРОСВЕЋЕНИХ ЉУДИ,
БОГОВА И МУЗА

       Неки савремени историографи, као филолог С. Филиповић, Орбејево име изговарају и пишу као – Сорбеј, док је рецимо Милић Станковић у делу „Сораби“ Орфеја називао Орбео (Орао бео) или Орбеј.
       Грци су Орбејево или Сорбејево име писали као Орфеј, а у Пизистратово време, осам векова после Тројанског рата, а који се одиграо око 1230. године пре Христа, преписивачи и фалсификатори српске древне историје су накарадно исписали не само Орбејево (Сорбејево) име већ и све друге хомониме и етнониме.
       Срби у хетитској држави називали су највећег српског песника Сурбеј, што је вероватно прелик од изворног имена – Сорбеј. (Мада не треба искључити ни претпоставку да се Орфејево име изговарало и различито у зависности од племена:Сорбеј, Сурбеј, Орбео, Орфео...).
       То нас додатно утврђује у уверењу да је управо било како претпостављамо, а да код многих србских племена право име Орфејево било – Сорбеј. Аполодор (Ап. Пх, 34) сматра да је Сорбеј  чак „проналазач српског писма“.
       Француски лингвист Емил Бирнуф говори да Орфеј (Сорбеј) није писао песме на класичном грчком језику, већ на првобитном - ведском језику, како су још Србе звали мање учени народи (вед=вид, увид, знање, просветљење).
       Сорбеј није ни могао да пише старогрчким језиком, јер у његово време (15. век п.н.е.) Грци још увек нису ни постојали на Балкану. Као што је научно утврђено, дошли су касније, и делом учествовали у Тројанском рату око 1230. године пре Христа, под именом Ахејци или Данајци, које Грци сматрају за своје претке. Из тог времена остала је и народна изрека: „Не веруј Данајцима ни кад дарове доносе“. Дакле, процес мешања Грка и рашко-пелашког, односно старосрпског народа, био је тек на самом почетку, а прве списе на свом језику Грци су добили тек у шестом веку пре Христа.
       По свему реченом, Грци немају никакво историјско, ни културолошко право да Сорбеја присвајају као свог песника, јер процес стварања почетног облика старогрчког језика, и након Сорбеја био је тек у повоју, а према стручном мишљењу француских научника Ами Буеа и Емила Бирнуфа, грчки језик, као и латински, створени су по моделу првобитног старосрпског језика, којим се говорило од Индије до Атлантика, Балтика и Средоземља, па наравно и на егејским обалама:
       „...грчки и латински...произилазе из пелазгијског језика“ (Емил Бирнуф: „Есеј о ведама“). Још један необорив доказ, које нам пружају лингвисти светског ауторитета, јесте и чињеница да је Пизистрат, осам векова после Тројанског рата, наредио да се на грчки преведу дела свих рашких песника: Лина, Сорбеја, Тамирића, Пронапића, Олинтића, Алимпија, Тимотија и (Х)Омера. Ако су они заиста били грчки писци, зашто је било потребно превођење њихових дела на грчки?
      Пред историчаре и филологе поставља се озбиљно питање: где су оригинални старосрпски (рашко-пелашки) текстови? Нису ли уништени заувек, што је најгора могућа варијанта или су добро сакривени и негде похрањени, што даје наде да ће се једном и они, ипак, открити.

СОРБЕЈЕВА „СВЕТА ИСТОРИЈА“ –
ПРЕТЕЧА СВЕТОГ ПИСМА
       
       Шта је Сорбеј написао и где су његова дела? Шта је остало од огромног опуса овога „дива стваралаштва“, како га назива Ј. Деретић? Према грчким изворима, Сорбеј је написао 78 химни, будући да се бавио теологијом, али од тог броја остале су само две химне и то у фрагментима.
        Да ли је ово стварно могуће и ко у то данас може поверовати?
       Сорбеј је писао и песме, које су орфички песници потом рецитовали и певали уз инструмента, путујући по културном свету.
       Ни од тих песама није ништа сачувано, а зна се да су Сорбејеве песме и химне опет превођење у 3. и 2. веку пре нове ере, офричка „Аргонаутика“ преведена је са српског на грчки језик мало раније – од 6-4. века пре Христа. Ако је то дело грчких писаца, зашто је и оно превођено са српског?
       Сорбеј је своје ерудитско интересовање окренуо прошлости и написао историју древних Срба, коју је назвао „Света историја“. Ово дело писао је на трајном материјалу – златним плочицама, које је потом, према усменом предању, склонио у неки храм - светилиште на планини Балкан.
       Ово Сорбејево дело неки истраживачи (Јован Деретић и епигони) сматрају претечом Светога писма.
       Сорбеј је био утемељивач орфичких мистерија посвећених Дионису, богу Баку и Аполону, тако да је његово песништво заокружено орфичким мистеријама, обредима и церемонијама.
       Српског бога првог Бака (Бала или Бела - историјска личност цар Нино Белов) Грци су касније преименовали у Бахуса – бога вина, уосталом као што су присвојили и прекрстили сва српска првобитна божанства: Апла  у Аполона, Менрфу у Минерву, Сартемиду у Артемиду, Арија у Ареса и тако даље. Српски бог Бак или Бал у Библији се спомиње као Вал, у Израиљу и Египту био је признат за врхунског бога.
       Колико је Сорбеј био просвећен и благородан краљ, песник, свештеник, научник, музичар и теолог, говори и податак да су га Срби сматрали божанством, па су га чак славили. Познато је да једино Срби имају крсну славу још од времена такозваног Лепенског и Винчанског човека и сачували су је до данас. Кућни заштитници или свеци пронађени су на поменутим археолошким локалитетима, па чак и у Великом Поморављу, на локалитету у Дреновцу, где је археолог Сава Ветнић пронашао поред плочица са писмом, слично винчанском, и „портрет свеца“, у шта се аутор ових редова лично уверио.
       Сорбеја као свеца славио је и сиријски цар Александар Север (пре 248. године лета Господњег). Поред Сорбеја (Орфеја) цар Север славио је још Аполона и Христа. Овај историјски податак отвара сјајне могућности за утврђивање српског националног, религиозног и културолошког идентитета и исправљање историјских неправди.
       Орфички религиозно-песнички култ имао је много присталица у Старом свету, који су разносили његова дела широм познате сељене, а из тог култа развио се и посебан свештенички ред. Орфички монаси живели су посебним животом, нису јели месо и јаја и проповедали су – вегетаријански стил живота. Ишли су по свету и исповедали очишћење од грехова, слично Христовим апостолима касније, а нарочито су то проповедали најбогатијима у древном српском царству. Тај орфички или вегетаријански начин живота Грци су прозвали „Орфичко живљење“.
                                 
СОРБЕЈ (ОРФЕЈ) ОСЛИКАВАН СА
КРСТИЋИМА

       Сорбеј је 1500 година пре Христа веровао да је човек починио првобитни грех, када Стари завет још није био ни написан, ни сложен, јер је према др Владети Јанковићу у делу „Митови и легенде“, Стари завет настајао у раздобљу око хиљаду година пре нове ере.
       Сорбеј је веровао и у бестелесну природу људске душе, која грешна лута, али се може очистити и искупити. То значи да су стари Срби, преко Сорбеја много столећа пре Платона поставили темеље „платонизма“.
        У месту Паника код Билеће у Херцеговини, недавно су пронађени остаци виле неког римског грађанина, која потиче из 3. века нове ере, уз коју је постојала и крстобродна црквица, на чијем подном мозаику се налази лик Сорбејев (Орфејев), са три крстића на рукаву, а истраживачи га сматрају и персонификацијом Исуса Христа.
       Из „Житија светих“ сазнајемо да се учитељ светога апостола Павла звао Гамалајел, који се, такође, ликовно представља са златним крстићима на одежди, што говори да су Срби пре 1700 година имали свест о духовној сродности Сорбеја (Орфеја) и нове христијанске вере. У то време Гамалалеј и Орфеј су „сматрани учитељима људи“ и осликавани са крстићима на одежди.
                                 
ГРЧКИ ФИЛОЗОФИ
ПРИСВОЈИЛИ СОРБЕЈЕВЕ ИДЕЈЕ

       Са филозофског аспекта Сорбеј, такође, заслужује одговарајућу пажњу. Наиме, он је сматрао да је прво настало време, које је постојало „од самог почетка без почетка“, што нам говори да је скоро хиљаду година пре чувене петорке грчких филозофа, Сорбеј имао своју теорију о постанку света. Кључне речи грчке филозофије су: вода, време, светлост... а исте појмове налазимо и у Књизи постања у Старом завету.
       Иако историја људске мисли не убраја Сорбеја у филозофе, очигледно да је он оставио дубоке трагове и у овој области. Сам израз за категорију времена,  „које постојало од почетка без почетка“ у сагласју је и са савременом филозофском и теолошком мисли о почетку света и Бога, „творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог“.
       Идеја о бестелесности душе кореспондира и са хришћанством и са Платоновим погледом на свет, па се отуда Платон сматра филозофом који је много ближи православљу, за разлику од католичанства које више преферира Аристотела.
       Сорбеј је својом музиком доводио у хармонију људски дух, уздизао га и умиривао, и знајући тај мит о Орфеју и магијској моћи музике, Платону је то био вероватно почетни, иницијални мотив да у својој „Држави“ каже „каква музика -таква и држава“, и да се идеална држава градског типа (полис) не може замислити без музике.

СОРБЕЈЕВА СМРТ

       Од Аполонија Рођанина (3. век п. н. е.) дознајемо да је Сорбеј син рашког краља Јегора (грчки Егара) и прелепе музе Калиопе, али се у грчком миту претежно сматра сином српског бога Апла (Аполона) и музе. Као и његов митолошки отац Аполон и Сорбеј (Орфеј) је био: музичар, лекар, теолог, учитељ, пророк, теолог, филозоф, па чак се сматра да је Рашане подучавао како да унапреде земљорадњу. Податак да се Сорбеј разумевао у ботанику и фитологију, у многоме разјашњава корене вегетеријанског орфичког покрета, познатог, на грчком, као „орфиос биос“.
       Чувене Орфичке мистерије сједињавале су рашанску веру о богу Дионису-Баку и Аполону, богу Сунца. Мит говори и о томе да се по повратку из Доњег света без Еуридике, Сорбеј разочарао у бога Диониса-Бака и почео је да слави само бога Аполона. Љубоморни Дионисије је после четири године разбуктао бес његових свештеница – баканткиња, које су га напале и каменовале, зато што је издао стару српску веру.
       Занимљиво је истаћи податак да су рашке баканткиње носиле шарене сукње - басаре, а које се и данас ткају у пиротском крају. Носиле су их српске жене и у другој половини 20. века у централној Србији, углавном у селима.
       По изласку из Хада, Орфеј је због жалости за Еуридиком , наводно почео да презире друге жене, па чак и свештенице његових светилишта, које су га волеле и поштовале као божанство.
       Међутим, Сорбеј је сваког јутра излазио на брдо Панагеј где је дочекивао излазак Сунца, поздрављајући похвалним песмама – панегирикама (панегирици) бога Аполона, а што са филозофског и астролошког аспекта означава – хелиоцентрични систем. Када су га баханткиње линчовале, Музе су сакупиле његове земне остатке и сахраниле испод Олимпа. На том месту и данас, кажу, славуји певају лепше него било где на свету.
       Друга варијанта мита говори да су рашке свештенице бациле Сорбејеву главу у Ибар (Марицу) заједно са његовом лиром, које су потом допливале до Средоземног мора и острва Лезбос, које се сматра митским и култним местом женске поезије.
       Сорбејева смрт је потресла целу природу. Туговала је и земља и вода и биље и звериње. Рашке реке су набујале од сопствених суза, а речне најаде и дријаде обукле су црне хаљине у знак жалости. Родопске планине и данас плачу пред дан Орфејеве смрти и због тога се излива река Марица, наводно „од сопствених суза“.

ОРФЕЈ У СРПСКОЈ НАРОДНОЈ НОШЊИ

       Од 5. века пре нове ере лик Сорбеја почиње да се ликовно и скулптурално обрађује, а на једном великом цртежу приказан је Сорбеј са црном српском шубаром, у белој кошуљи преко црних шајачних панталона, у српским традиционалним опанцима, напред повијеним. Очигледно Сорбеј је приказан у народној српској ношњи, која се у истоветном облику  задржала у Србији све до средине 20. века.
       Па и данас у селима планинске Србије људи носе шубаре, шајачне панталоне и опанке, популарне шиљкане и радним и свечаним данима.
На керамичким вазама са спољне стране, које су се израђивале у то време, Сорбеј (Орфеј) је приказиван са лиром у руци како песмом и свирком очарава окупљене Рашане, који седе око њега, или се осликава како својом лиром очарава звери и дрвеће, које се нагиње ка њему.
       У време римских освајања Сорбеј је најчешће приказиван, како песмом кроти звери. То је разумљиво, јер је, као што се зна, римска власт веома мрзела Рашане, као своје најчвршће и непокорне непријатеље, и тај мотив је вероватно имао и алегорично значење.
         Међутим, напред смо рекли да се Сорбеј приказивао и као персонификација Христа у тадашњој иконографији.
       Редуковањем Орфејевих бројних талената и знања и свођење његове универзалности само и искључиво на песнички дар, јер је Сорбејево – Орфејево име данас само и једино синоним поезије, јесте велика неправда  која му се чини, и не само њему као најученијем Србину Старога века, већ и целокупном српском народу као првонасталом, првописменом  и најзаслужнијем за развој светске културе и цивилизације и покретачу историјских промена и процеса.

АРГОНАУТИ СУ РАШКО-ПЕЛАШКИ
МОРНАРИ

       За живота Сорбеј је сматран и херојем, равним онима на бојном пољу. Зато су га Аргонаути и повели са собом. Орфичку „Аргонаутику“ преносили су орфички певачи усмено скоро хиљаду година, да би потоњи писци почели да је записују тек од 6-4. века пре нове ере.
       Ко су Аргонаути? На то питање добијамо посредан одговор од (Х)Омера у спеву „Илијада“ (стр. 230-235), где читамо да је град Арг био у Тесалији, а Тесалијом су владали Рашани-Пеласти, који су имали и друге своје градове: Алу, Алопи, Рашину (Трашину). Звали су се Мирмидонцима, у Тројанском рату их предводио Ахил) и Ахајцима. Зато (Х)Омер и каже да су Тројанци и Ахајци говорили истим језиком и да су се без муке споразумевали.
      У суштини Тројански рат је био рат српских завађених и острашћених племена, баш као и некада у Индији рат Каурава и Пандава, србских ведских Аријаца.
Дакле, Аргонаути су одабрана посада у потрази за златним руном Колхиде, чији су морнари били углавном рашко-пелашког порекла, као и сам Сорбеј (Орфеј).

ПРОНАПИЋ, ТАМИРИЋ, ТИМОТИЈЕ,
ОЛИНТИЋ И АЛИМПИЈЕ

       Чувени римски оратор и писац Цицерон је говорио да је и пре (Х)Омера било песника. Вероватно је имао у виду плејаду српских песника о којој говоримо, а пре свега Хомеровог учитеља Пронапића. Хомер је живео у историјско време приближно 400 година после Тројанског рата, или око 900 година пре Христа.
        Пронапић (Пронапид) је Рашанин, као и песник Тамирић (Тамирис), али сем горе наведених историјских извора, о њима се не зна ништа конкретније, у смислу шта су написали и оставили иза себе, сем да су сви писали рашким писмом илити данашњом Винчаницом.
       Међутим, за Тимотија се зна да је аутор епа „Бригијци (на грчком „Фригијци“), да је писао старосрпским „рашко-пелашким писмом“. Бриги су дакле Бреги или Брежани, Срби са брдовитог Балкана, учесници Тројанског рата.
         Песник Олинтић (Олинт) такође је био Србин из Ликије, али не континенталне већ малоазијске државе, чији се народ доселио из првобитне балканске Ликије, која се првобитно налазила у околини Дубровника. Селидбени део Ликијаца се једно време задржао око Гигејског или Охридског језера, а онда је прешао у Анадолију, данас у саставу Турске. Лика као српски етнички и географски појам постоји и данас.
За Ликијце (Лиђане, Личане) Херодот каже у својој „Историји“ (1. 173) да су језички повезани са аутохтоним народом Пелазга.
        И древни српски песник Алимпије (Олимпије) пореклом је Бригијац, а Бриги су део великог рашког народа из велике српске државе Медије. Име Алимпије добио је од старосрпске речи – алимп (олимп), што значи овенчани, осветљени, освећени, обасјани, то јест са ореолом.
       Тим именом антички Срби крстили су и планину Олимп - Алимп, на којој столују богови. О томе имамо историјски податак из непобитног извора.
       Наиме, и грчки филозоф Аристотел у свом делу „Поетика“ признаје да реч  -Олимп- није грчког порекла, већ потиче из фригијског (бригијског) речника. А Бриги су Срби, како они на Балкану, тако и они у малоазијској Бригији (Фригији), у коју су се доселили из првобитне балканске отаџбине у неко историјско време, тражећи нови животни простор и услове. Аристотел је жалио што „божански грчки“ је пун варварских (страних) речи. У његово време се у Грчкој говорило и српским и јелинским језиком, а Аристотел је морао знати и српски, пошто су и поред одмаклог процеса асимилиације, Срби још увек били у већини.
       Да се у целој тадашњој Грчкој говорио српски језик најбоље сведочи Платон, који описује „венетске саборе у Атини“. Пре свега сабори су традиционална српска светковина, облик окупљања, збора и договора, трговине, игре, песме  и весеља. Грци то никада нису ни имали у својој традицији.
       Венети су прелик од имена српског народа Венда или Веда. Венети су оснивачи Венетије или Венеције, Вини су основали Виену или данашњи Беч, Веди су носиоци ведске цивилизације и културе на индијском полуострву, а Немци и данас Србе погрдно називају Венди или Винди, и тиме само признају Србима праисторијско име и приоритет.

МЕДИЈА – СРПСКО ЦАРСТВО
И У ДОБА  ИСУСА ХРИСТА

        У доба српског цара Аргона (230. године п. н. е.) огромна српска земља Медија се проширује и враћа у старе границе, обнавља своју силу и моћ, и почиње њен нови процват. И у време рођења Господа нашега Исуса Христа, Медија остаје у истим границама и обухвата територије данашње Европе: Аустрију, Немачку, Мађарску, Пољску, Чешку, Дакију, затим Бригију, Рашку, Одриџ па све до Црног мора, територије бивше Југославије, данашњу Србију, Јадран и залеђе, Епир, Тесалију, Грчку, Малу Азију, Македонију и највећи део острвља у Егеју...
       Српско Медско царство имало је три главна града: Србогетушу у Дакији, Сард (Скадар) и Пелу у Грчкој. Од већих градова, и исто тако важних у стратешком, економском и културном погледу спомињемо: Сербију на Бистрици, Троју ниже Скадра, Сербицу (Софију), Низу (Ниш), Далму (Пљевља), Сербојево (Сарајево), Сербону (Сплит), Сирбијум (Сремску Митровицу), Сербиново (Загреб)...
       Тек сада постаје јасно колико је Аргоново царство било велико, моћно и непобедиво. Српски коњаници и пешаци, ратници уопште, су били и у Старом и у Новом веку страх и трепет за непријатеље, а због своје мудрости, прозорљивости, науке и писмености, навукли су мржњу мањих народа, који им ни у чему нису могли парирати.
       У књизи Роберта Гревса „Исус краљ“ (Београд, 2003) наилазимо на речи завидне тадашњег народа јудејског, који у једној својој пословици вели. „Од десет мера довитљивости, Медија је узела девет“.

АРИСТОТЕЛ И ОВИДИЈЕ СВЕДОЧЕ
О СРБИМА И О ХОМЕРУ

       Сведочење Аристотела у делу „Поетика“ да реч – Олимп - није грчког порекла , имплицитно говори да су прастановници Балкана, много пре Грка, ту становали, развијали своју културу и државу и наравно – именовали све географске појмове, па и планину Алимпију, на којој српски богови имаху свој трон.
И сама реч – трон – је српска, од ње је изведен појам – троножац – столица са три ноге. Ни Грци, ни Латини немају бројчани префикс – тро, нити именице нога или нос.
       Да ли је и Зевс српски бог? То нам сведочи (Х)Омер у „Илијади“ и то овога пута врло експлицитно. Наиме, Ахил, Србин Мирмидонац, моли се у свом  шатору  и изговара следеће речи: „Зевсе пелагијски“. Видели смо већ да је рашко-пелашки народ аутохтон и расадник беле расе – европеида, и да је Зевс био његов бог у самом зачетку историје.
       За „Илијаду“ Аристотел је рекао да је „узвишени херојски еп“, а за „Одисеју“ да је врста етичког епа. Сам  (Х)Омер је свој рашки народ називао „божанским народом“, а своја дела писао на рашком-српском језику.
       (Х)Омер је своја два ненадмашна епа писао „пелазгијским словима“ – данашњом Винчаницом, односно старим српским фонетским и азбучним писмом.
        И немачки писци и филолози Браћа Грим су рекла да се „Илијада“ „једино може поредити са српским народним песмама“.
       Да је заиста Хомер писао своја дела српским језиком, индиректно нам говори и податак, да је одмах по изласку књиге „Српски језик ИлијадеГрегора Данковског, Пољака који је уствари желео доказати да је пољски језик најстарији међу Словенима, Ватикан ту књигу ставио на индекс забрањених дела.
       Песник Овидије (1. век п. н. е.) Хомера назива Мајонцем, што ће рећи Меонцем. Меонија је матична српска земља на Балкану, настала под вођством краља Меона, спајањем Бригије и Лидије, а ново име је добила по свом владару Меону, што је онда било уобичајено, да државе добијају име по свом владару.


ГДЕ ЈЕ РОЂЕН (Х)ОМЕР?

       Има више легенди о Хомеровом рођењу, а једна вели да се најмање седам градова отимало о Хомера, тврдећи да он потиче баш из тог места.
      Хомер је рођен у Хуму, пореклом је Бриг, дакле Србин, мајка Критеида га је зачела ванбрачно, а потом оставила у шуми. Нашао га је краљ Меон, ујединитељ Ликије и Бригије/Брегије/Србије у лову и подигао на свом двору.
       Где је Хум? Постоје основане индикације да би то могао бити и херцеговачки Хум, Захумље, а које је у средњем веку припало принцу Растку, потоњем Светом Сави, на управљање, у време Великог жупана Немање.
       Овој хипотези иде у прилог и језик којим је писана „Илијада“, метрика и синтакса, која је чисто српска, узвишеног тона и свечаног говора, каква је и српска народна поезија. А у том крају (Херцеговина) до данас се задржао култ народних певача – гуслара, који, као и њихови праисторијски преци, певају о великим догађајима и подвизима свога народа.
       Илијада“ данас има 27.000 стихова, које је говорио Хомер путујући певач-рапсод, као и други рапсоди, усмени приповедачи овог великог дела. Има изгледа да је „Илијада“ била опширнија од поменутог броја стихова, али је у време Александрово она сведена на 24 певања, као и „Одисеја“.

ПОРЕКЛО И ЗНАЧЕЊЕ
ХОМЕРОВОГ ИМЕНА

       Међу савременим филолозима и историографима постоји неколико облика имена српског песника „Илијаде“ и „Одисеје“. Поред класично прихваћеног Хомер, једни нуде и доказују да је право име Омир, други да је у питању Момир, а трећи говоре о Омеру...
      Тако Милан Будимир сматра да је његово право име Омир:
Овај песник и писац Илијаде, који по свој прилици живи и ради у Атини у првој половини VII века, треба да се зове Омир или Homeros. Овакво лично име потпуно је усамљено у грчком именику. То је јасно показао пољски филолог Синко. Постојали су људи звани Хомериди, његови тобожњи потомци, који су наставили његов певачки и песнички занат. Али постојање ове уметничке породице доказује само толико да је име њиховог тобожњег претка имало у целом грчком свету снажан и висок углед и да се веровало у ексистенцију неког великог песника са таквим именом
Песник наше Илијаде није напросто стваралац најстаријег књижевног језика у Европи. Он је као мајстор састављач у свом епу са једнаком љубављу и пажњом саставио и опевао и грчке и негрчке јунаке, пријатеље и непријатеље. Нарочиту пажњу поклања старим Балканцима на северу.
Те прегрчке старинце зовемо Пелазгима или тачније Пеластима, при чему треба имати на уму да тај етнички назив није једноставан (Др Милан Будимир: „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940).
      Занимљиво је мишљење С. Филиповића, који име писца „Илијаде“ изводи из старосрпске речи – мамара – што значи залазак сунца, вече, мрак, можда и (мамарак), а с обзиром да је Хомер ослепео у првој половини свог живота.
      Наше мишљење се разликује од претходних. Наиме, Срби су у својој историји, дугој на десетине хиљада година, имали више светих планина на просторима где су живели. У централнобалканској Србији то је био – Ртањ, у Грчкој – Алимпије (Олимп), у народној песми се спомиње планина Смиљана и тако даље, док је у ведско-санскритској култури у Индији била планина – Мер.
       Ову планину са три врха „ведски људи“- санскритски Арији су уздигли на пиједестал светих планина, као што је например данас Атоска гора са Хиландаром. Тако је и планина Мер била планина на којој су становали богови. Са ове планине виделе су се српске земље у Индији и Нишадес – света земља.
       Сматрамо да је и древни српски песник добио име по планини Мер, као мера светости и грандиозности његовог певања, као највиши врх песничког умећа и изражавања. Омер је за стару српску поезију – омер- мера, еталон, као што је света планина Мер била за древну српску религију, митологију и географију. Омер је српски песнички параметар и то му је име остало и до данас, без обзира на извесне измене, фалсификате и искривљавања у превођењу његовог имена и дела. Омер је свети песнички врх, недостижан, поетска планина. Отуда, верујемо, потиче смисао и порекло његовог имена.

ОМЕР ЈЕ ПИСАО РАШКИМ ЈЕЗИКОМ

       Ако тврдимо да је Омер писао српским језиком, на која се научна тврђења ослањамо? Најпре да довршимо причу о Грегору Данковском, професору грчког језика и библиотекара Краљевске библиотеке у Пресбургу, који је цео свој живот посветио радећи на томе да докаже старост и приоритет словенског језика.
      У свом делу „Српски језик Илијаде“ Грегор Данковски тврди:
       „Хомер је писао познатим дијалектом словенског језика“.
      А да су у Хомерово време Грци говорили рашким језиком, јер свој још нису били изградили, опет нам потврђује Г. Данковски:
       „Јасно је да се у Хомерово доба није правила никаква разлика између рашког (трачког) и грчког језика“.
       Антички писац Хекатеј из Милета (500 године п. н. е.) тврдио је да: „У старини цела Грчка била настањена Варварима. Атику су држали Рашани...“.
       А Херодот (5. век п. н. е.), такође, тврди да су Атињани пореклом Рашани, који ће касније постати Грци, задржавши свој првобитни језик рашки (трачки), односно српски. А да је грчки настао из рашког језика, доказује и сам Херодот:
       „Пелазги су говорили варварским језиком... Затим је настао грчки језик, употребљаван с тим истим, како се мени чини. Уистину, одвојивши се од пелазгијског стабла...“
       Француски филолог Сипријан Робер у делу „Словенски свет“ тврди следеће:
       „Присуство Словена пре Христа у илирским областима може да се докаже мноштвом имена места, река, планина која носе словенски печат. Многи градови имају значење само у српском језику. Један град у Македонији звао се Србица. Код Птоломеја Сербинум је једно насеље у Панонији, које пак Пејтингерова табла означава као Сербицијум“.
       Др Милан Будимир је јасан:
      Из појединих места у Илијади лепо се види да њен песник познаје језик тих Пеласта, ранијих господара Белог Мора. Значи да је песник Илијаде био двојезичан. То је у складу потпуно са његовим ставом према негрчком становништву. Ту је и главни узрок његовој особеној трпељивости, доста реткој појави код потоњих Грка, који сав свет деле на Грке и варваре“ (М. Будимир: „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940).
      Милан Будимир у поменутом делу, на страници 4. даље тврди:
       Овај уметник се служи најстаријим европским књижевним језиком, који се увек разликује мање или више од народног говора. Према том најстаријем књижевном и уметничком језику изграђивани су доцније сви потоњи европски књижевни језици, почевши од латинског па све до нашег језика. Али са том разликом што су, захваљујући раду благородне браће из Солуна, књижевни језици некатоличких Словена изграђивани претежно према грчком оригиналу, а не према латинској копији као западноевропски књижевни језици. Песник Илијаде је на тај начин духовни отац европске мисли изражене књижевним језиком, па може од нас, својих потомака да тражи нешто мало знања и познавања своје личности“.

НАЈВЕЋИ ГРЧКИ ФИЛОЗОФИ
ПОТВРЂУЈУ ИСТИНУ О СРБИМА

       Чувени грчки филозоф Демостен зна да су Атињани Рашани и вели у својим говорима „Против Филипа“ (филипике):
       „Више народа Грчке, а Атињани између осталих, порицали су Филипу грчко порекло. Македонци су водили порекло од Рашана...“.
       Платон, назван и божанским, умро 2 године пре рођења Исуса Христа, такође тврди:
       „Да у грчком језику има много речи које истовремено припадају говорној вештини Варвара“. Под Варварима Грци су подразумевали Рашане. Грк Страбон сведочи о присуству Срба Рашана у Грчкој, у 19. години по рођењу Господа Исуса Христа:
         „Рашани и Епирци живе и данас поред Грка“.
        Обновивши старо српско царство, Цар Душан је овладао и Епиром и Тесалијом и Солунском Србијом...
      У Платоновим „Кротилима“ читамо да је и мудри Сократ знао да у грчком језику има много (трачких) рашких речи и да им треба порекло тражити међу најстаријим Варварима. А који су то „најстарији Варвари“ у Грчкој - до рашки Срби.
      Дакле, којим би другим језиком Омер могао да пише своје епове до рашким – српским  језиком, матерњим језиком већине становништва и у његовом и у каснијем добу.
       И сам његов учитељ Пронапић био је Србин, а према легенди, Омер је одрастао на двору српског краља Меона. Ако је пак рођен у Захумљу у Херцеговини, у месту Хуму, као тврде савремени историчари аутохтонистичке школе, онда је овим доказима свака неизвесност којим је језиком писана „Илијада“ или „Одисеја“ – отклоњена. Самим тим отклоњена је и дилема којим су језиком писали сви српски песници који претходе Омеру, јер се у њихово време говорио само један – рашки језик. А то нам директно сведочи и „отац историје“ Херодот (1, 173):
       „У Орфејево време није било данајских колонија нити на обалама Мале Азије, нити унутар копна“.
       У продужетку текста, на истој страни, Херодот даље вели:
        „Ликијци су према језику којим су говорили били повезани са аутохтоним народом Пелопонеза“.
       Практично цела територија Грчке, али и целог Балкана до Црног мора и цела Мала Азија говорила је српским језиком.
       Главни град тог српског аутохтоног народа на Пелопонезу звао се Пела (Бела, по древном србском народу Беласта или Пеласта), и остаје као главни србски град на југу Балкана чак и у време Аргоновог српског царства, 232. године пре Христа, као и 300 година касније, односно у првом веку Христове ере
      Зна се да отац оснивача грчке науке и философије, чувеног и по данашњим гимназијама, мислим на Питагору, није био Грк него Пеласт. Можда стога није сасвим без основе античка традиција о страном, негрчком пореклу најстаријих грчких песника и певача као што су Орфеј, Тамир, Мусеј, Лин (име Муза по свој прилици није грчког порекла) и други. По једној античкој традицији песник Илијаде треба да је Мајонац из Лидије, а за Мајонце се мисли и данас да су у ствари балкански старинци индоевропског порекла, који су се за време тако назване ајгајске сеобе у ХХП веку са Балкана доселили у севернозападни Анадол. Ови су Мајонци етнички много ближе Трачанима него Хеленима и припадају вероватно као и остали Пеласти првим индоевропским колонистима, који се на Средоземље доселише много пре Грка и стопише се, негде мање негде више, са затеченим средоземним старинцима“, пише Милан Будимир у делу „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940).
    

ОМЕР – ПЕСНИЧКИ И ИСТОРИЈСКИ
МЕЂАШ

       У младости Омер се бавио трговином. Путовао је и до Иберијског полуострва (Шпанија) и успут је записивао све што му се чинило интересантним и занимљивим. Од старих трговаца, који су у то време сматрани „светским људима“, наслушао се много митова, па и приче о великом Тројанском рату, који се догодио пре 400 година од његовог времена.
       Са једног таквог пута Омер је нагло ослепео. После тога великог хендикепа почео је своје стихове да говори напамет. Његово песничко дело ослањало се на матрицу традициоалног господског певања, које се неговало на дворовима српских владара, великаша и богатих људи, а које се одликовало негованом узвишеношћу, одмереношћу и генијалном једноставношћу у изразу, нешто попут српских народних песама.
       Омер је одлучио да путује по свету и говори своје песме, и на тај начин да се издржава. Залазио је у куће највиђенијих људи тога доба, који су волели, слушали и подржавали песничко стваралаштво. Песници су представљали на неки начин и путујуће „предаваче“ српске историје и популаризаторе српске културе, били су симболично речено - „чувари ватре“.
       Путујући тако Омер стиже и на острво Хиос, где његов домаћин почиње да бележи Хомерове стихове, без ауторове дозволе. То је био практично почетак записивања Хомерових дела. Касније, у том подухвату Омеру је много помогао пријатељ Глаук, коме је Омер у знак захвалности унео име у своје дело. Глаук је ту одиграо историјску улогу, сачувавши у оригиналном облику Омерове стихове.
       Слава и популарност српског древног песника Омера се брзо ширила, а рапсоди су врло радо учили и рецитовали његове стихове, посебно оне везане за Тројански рат, јер је још увек у свести старих Срба тај рат био болна тачка, као што је например за данашњу српску популацију Бој на Косову, окосница српске историје, која се у народној традицији условно дели на „пре и после Косовског боја“.
       После Омерове смрти, појављују се талентовани песници и рецитатори који своје стихове придодају Омеровом огромном опусу и они се називају у Омерологији - циклицима. Мора се нагласити, да је за живота Омер испевао суштински садржај „Илијаде“ и „Одисеје“, а да су циклици придодавали неке нове детаље и описе везане за Омерова дела која говоре о највећем рату Старога века на Балкану, који је имао размере „светског рата“. После Тројанског рата, древна српска историја се, такође, дели на “пре и после Тројанског рата“.
       Међутим Милан Будимир у делу  О Илијади и њеном песнику“ тврди да је ово грандиозно дело човечанства плод само једног песника – србског Омира:
       Гледиште које ми заступамо гласи: ову нашу Илијаду, како је ми данас читамо и како се чита већ неких 25 столећа, без обзира на ситне и безначајне уметке, саставио је и написао један једини уметник са својим одређеним уметничким планом и својим одређеним индивидуалним схватањима. Врло је вероватно да се при том раду, који је искључиво плод његових способности и само његова генија, послужио старијим песмама. Али то не значи да његово дело има своју преисторију која се анализом садањег дела може у главним етапама реконструисати и тако утврдити еволуција и постанак ове Илијаде. Мислимо на унутарњу историју њену у погледу поступног изграђивања целокупне песникове архитектуре, а не на спољње моменте који су могли утицати на песникову главну ,,идеју силу" и на његов уметнички план. Било је, како каже Хорације, јунака и пре Агамемнона и песника и пре Омира. Али ми имамо сада пред нама овог Агмемнона и овог песника, овог јединог и јединственог Омира који је уметник самосвојан и целокупан у свом делу“ (стр. 12).
        Омерова дела „Илијада“ и „Одисеја“ су ненадмашни епови у артистичком и естетском смислу, али истовремено су и величанствена стихована историја рашких Срба, сведочанство о првородном српском народу, које поред уметничких и естетских има и фактографску вредност. Тачније, нема истраживача античке прошлости, како пре тако и после Христа, који се не позива на Омерове стихове и цитате, почев од Херодота.

ОМЕР ЈЕ УЗОР СВИМ КАСНИЈИМ
ПИСЦИМА

       Највећи српски песник, поред Сорбеја, у праисторији Омер, умро је на острву Нију, где је и сахрањен на обали мора. Од детета „копиљака“, кога је мајка назвала Мелесиген, према реци уз коју га је оставила, Омер је израстао у грандиозног српског песника, у „песничку планину“, кога су самеравали са светом планином Мером, по којој је и добио уметничко име.
       Четири стотине година после Хомера појављује се Херодот, средином 5. века пре нове ере, који у свом делу обилато користи Омерово знање из „Илијаде“ и „Одисеје“, узима како историјске, тако и митолошке податке, пишући своју „Историју“.
        Херодот то и признаје, и каже да преноси „пелазгијске митове и легенде“ из Омерових дела и на тај начин даје изворни допринос идентификацији српских племена, народа и језика, српских држава и владара у древној историји.
       Хомер је не само Херодоту, већ и свим потоњим античким историчарима, које смо цитирали, и које нисмо, био узор и главни повесни изворник. На тај директан и индиректан начин, Омер је допринео историјској, језичкој и културној јединствености српског народа, оставио истовремено и уметничко дело и историјску читанку, и географско-историјски атлас свога народа.
        У чему лежи чар и тајна Омирове уметности? Било је песника и пре и после Омира, и било их је и код Грка и код других народа, али досад се појавила само једна Илијада, само један Ахил, само један Хектор. Стручњаци веле да је овом јединственом песнику главна снага у мирној и широкој епској објективности. Други опет у његовој савршеној епској техници и мајсторској композицији. Али техника и композицијски калуп може се научити и позајмити, иако су већ Аристотел и Хорације, песник нелатинског и можда илирског порекла, приметили да писац тројанског рата читаоца сместа уводи и убацује усред матице бурних догађаја. Филолози су срачунали да је песникова умешна техника догађаје од неких десет година, колико је по традицији трајао тројански рат, свела на циглих 50 или 51 дан“, тврди М. Будимир (стр. 10). 
      Виктор Берар, политичар и пријатељ нашег народа, беше посветио сав свој живот песнику Омиру, а нарочито Одисеји. Он је открио економско-географску важност Омирове Троје. Илијаду он не сматра обичним епом, него епском драмом. За њега је композиција Илијаде првенствено драмска. У томе, мисли Берар, лежи права и прва уметничка вредност наше Илијаде. Други се највише диве песниковим поређењима, краћим и дужим, која сведоче не само о ширини песниковог замаха и о домаку животног му радиуса, него откривају у њему и сјајног лиричара. А шта да кажемо о песниковим психолошким анализама и о психолошким портретима датим не на дескриптиван шаблонски начин него непосредно индивидуалном речју и делом као код Чехова.
Излази да је овај песник Илијаде и епичар и лиричар и драмски писац, да је психолог са особеним методом и да је описивач нарочитог стила“, пише М. Будимир (стр. 11), који на крају своје студије закључује:
        Ова и оваква заједница личних страсти са судбином ондашње екумене, коју песник свесно и суверено архаизује, даје овом књижевном делу необичну и изузетну вредност, узвишену и просту у исти мах, и приступачну и разумљиву културном пучанину и властелину.
       Стога је ово дело остало недостижно. Није се дало померити са свог Олимпа ни онда када је модерна историска критика померила и оборила многе идоле и кумире класичне и класицистичке. Илијада је била и остаје најтрајнији споменик европске књижевности“.


КАДА СЕ ТАЧНО ОДИГРАО
ТРОЈАНСКИ РАТ?

       Пре Тројанског рата постојала је држава Велика Дарданија, коју је основао српски краљ Дардан („Илијада“, 215-240). Дарданија се простирала преко Србије, данашње Босне и Херцеговине, дуж Приморја Јадранскога, Македоније и Грчке.
        Пре 1360. године старе ере, долази до поделе Дарданског царства. Илија (Ил) оснива град Илијон (Илиј) са припадајућим континенталним залеђем.
Сматра се да је Илијон (Троја) подигнут око 1360. године п. н. е. Троја је проширена и обновљена око 1300. године, а Пријамова Троја је порушена у Тројанском рату око 1253. године пре Христа.
       Око историјског времена Тројанског рата код научника постоји размимоилажења. Поред горе поменуте године, једни сматрају да се он одиграо 1230. године пре нове ере, док други тврде да се Тројански рат догодио око 1200. године пре Христа или коју годину касније.
      Врло је занимљива легенда о Троји и Тројанском рату, коју нам казује М. Будимир  у делу „О Илијади и њеном песнику“, Београд, 1940):
       Још пре 40 столећа била је жива сувоземна и поморска трговина у балканско-анатолској области. Мале лађе, које су се држале претежно обале, ишле су из Мисира и Сирије, са Кипра и Крита преко Дарданела кроз Боспор према ушћу Дунава и Дњепра. Дивљим северњацима довозиле су се израђевине радиног и напреднијег заната по анадолским и медитеранским градовима и узимали у замену жуто злато и ћилибар, а доцније и златно жито и цинобер, чија је цена била равна злату. Ове мале лађице са својим тешким товаром нису могле ући у Дарданеле, или Хелеспонт, на чијој источној обали стајаше тврди град Илиј или Троја, ако је хладна струја са севера била мало јача. Морали су робу истоваривати и пренети сувим путем испред тројанског града. Краљ у том граду наплаћивао је за тај пролаз високу царину и тако се силно обогатио. Кажу да је био најбогатији човек на свету у оно старо доба. Имао је много деце, самих синова је било педесет, међу њима и Парис.
Цару кажу врачеви да ће му тај син упропастити царевину кад нарасте. Стога цар пошаље слугу са малишаном на планину да дете остави зверима. Али се нађе нека мечка која дете отпоче дојити. Дете брзо нарасте и силно ојача, постане чобанин и прозову га остали чобани Александром, то јест „Међедовићем". Због неке свађе са чобанима дође на суђење пред цара, свог оца, који по некој белези позна сина и заволи. Али Александар остане и даље чобанин, чувајући небројену очеву стоку. Једног дана обрену се пред њим на планини три лепе виле. Једна је држала у руци златну јабуку, на којој је писало „најлепшој". Замоле га да пресуди која је најлепша. Он досуди јабуку Афродити, а ова њему обећа Јелену, најлепшу царицу оног времена. Александар или Парис врати се на очев двор, оде преко мора на Балкан у госте цару Менелају и одведе му лепу жену Јелену. Овај балкански цар са својим братом и осталим Грцима крене на Троју да је освоји и раскопа и тако опере част. Рат је трајао пуних десет година. Под крај рата највећи грчки јунак Ахил убија првог тројанског јунака Хектора, брата Александрова. Други досетљиви Грк Одисеј смисли план да се направи велики дрвени коњ и остави под Тројом, пун најбољих грчких војника, а да се остала војска укрца и привидно крене кући. Тројанци наседну, увуку коња, из којег ноћу искоче Грци, запале Троју, разоре и опљачкају.
Старо пророчанство се ипак не испуни сасвим, јер Тројанац Ајнеја побегне са већим бројем саплеменика преко мора и после дугих лутања оснује вечни Рим као наследника тврде тројанске куле. Злосрећни Парис или Александар убије Ахила још пре пада Троје. На месту старе Троје хтео је Јулије Цезар да подигне нови Рим. Али тек је Нишлија Константин Велики на излазу из Дарданела, на Боспору подигао Нови Рим, Константинов Град или Цариград, који су германски гусари Викинзи звали Велики Град. Тако је легендарну Троју Хекторову заменио најпре стари Рим на Тибру (илирско име!), а њега Константинов Нови Рим. Кад је овај постао Истанбул, онда се појавила православна Москва као Трећи Рим са својим тежњама према пролазу покрај некадање Троје кроз Дарданеле у топло и ведро Средоземље. Историја Дарданела и дарданског Илија или Троје стара је према томе неких 40 векова као и оне пирамиде што су гледале на Наполеонове војнике. Пре 40 столећа кренули су илирски Дарданци из данашње Рашке и Старе Србије према Анадолу. Троја је старобалканска кула на овом судбоносном раскршћу, што носи име по Дарданцима. Стога Хекторову кулу Илиј пред улазом у Дарданеле бране поред самих Тројанаца, Дарданаца и њихових балканско-анадолских савезника још и илирски Пајонци са Вардара. Бране је и онда када грчки колонисти са анадолске обале настоје да продру у Дарданеле и у Понт, одакле је долазило, како је напред речено осим правог злата још три врсте блага равне вредности: жито из Украјине, цинобер са Авале, и ћилибар са Источног Мора преко Дњепра. До тих блага могло се доћи најлакше преко Дарданела», пише Милан Будимир.

СРБИ СА КОСОВА –
ПОТОМЦИ ТРОЈАНАЦА

       У петом веку пре нове ере, у време Херодотово, Хекатеј из Милета је забележио да српска праисторијска племена  су и даље на истим просторима и:
       „Да Рашани, Гети, Дачани и Мези (Меди) сви говоре рашким језиком“.
       У Херодотој „Историји“ (5, 122) забележено је да постоје потомци Тројанаца, и да се сматрају потомцима краља Теукида из Троје.
       Врло је занимљив и податак да и Пеонци, (иначе племе са српскога Косова и Метохије), у време Херодотово су за себе говорили да су, такође, потомци Тројанаца и за свога претка истицали Теукрита, а себе су чак називали Теукритима (Херодот: „Историја“, 5, 14).
       Када је француски научник Шарл Иријат 1856. године путовао по Србији присуствовао је гусларским вечерима, и о традицији гусларења код Срба записао је следеће редове:
       „То је као историја српског народа, пуног туге  и пуног наде, то је њихова „Илијада“ и „Одисеја“.
       Имплицитно, француски истраживач говори о епској песничкој традицији која има вишемиленијумско порекло, али немачки песник Јаков Грим (1832) је експлицитнији у својим закључцима:
       „Између свих данашњих Словена, Срби имају најчистије и најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиму свом и одмерености премашују све што ми је у тој области познато“.


НАЈСТАРИЈИ ПРИМЕРЦИ „ИЛИЈАДЕ“

       Омерова „Илијада“ је од његовог времена до данас доживела велики број преправки, измена и фалсификата, а посебно су се страни преписивачи трудили да што више „забашуре“ српско име и историју, путем најразличитијих облика искривљавања текста, нарочито у Новом веку.
       Невероватно је колико су ишло далеко, су чинили и тешке материјалне измене и намерне грешке. Променили су и сам почетак „Илијаде“. Уместо изворног стиха: „О Илијону ћу певати, какве муке зададе Ахејцима...“, грчки фалсификатори  су „превели“: „О Ахејцима ћу певати...“.
       Најстарији примерци „Илијаде“ данас се чувају у калифорнијском музеју, а илустровани примерак „Илијаде“, вероватно из 16. века налази се у Милану.
       Први примерак „Илијаде“, након Гутемберговог проналаска штампарске машине, урађен је у Фиренци 1478. године, а финансирао га је наручилац Димитрије Халкохондило.

ЗАКЉУЧЦИ
ИЗ ФРАНЦУСКЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ

       Уместо резимеа, који би још једном потенцирао најстарије рашко-пелашко порекло Срба, њихову укупну културу, песништво и значај за античку историју, читаоцу нудимо три фрагмента из француске енциклопедије „Словен“, која се појавила 1880. године у Паризу и обухвата историјске, географске и етнографске податке о Словенима, о њиховој старости и Пелазгима, које Словени и Срби сматрају својим прецима, као и о степену њихове цивилизације:
       „Словени, велика људска група, која припада индоевропској групи народа, заузима простор читаве Источне Европе, рачунајући ту Русију, Пољску, део Мађарске, Аустрију, Чешку, Балкан и све српске земље на њему“.
        Француска енциклопедија „Словенговори и о доласку Словена (Срба) из Индије и Азије и каже да се то догодило у најдревнијој прошлости, а „најмање 15 векова пре Христовог рођења“, и та  група Срба се спојила са својом браћом насељеном око Дунава, у Италији, на обали Црног мора и на Балкану.
       О Пелазгима, група најученијих француских аутора енциклопедије „Словен“ пише:
       „Мистериозни Пелазги, нису били ни Грци, ни Египћани, још мање Келти или Семити. Пољски аутори подржавају гледиште да пелашка имена имају словенски изглед, сматрајући Пелазге као грану античких Словена“.
       У даљем тексту француски историчари пишу о Пелазгима:
       „Грчки писци говоре само с дивљењем о путевима и подземним каналима, који су били плод стрпљивог рада Пелазга. Пелазги су били благи и поседовали су један ступањ веома поодмакле цивилизације“.
       Сматрали смо да је боље да о Пелазгима говоре странци: Французи, Пољаци, Грци... да сами признају Србима, рашко-пелашко историјско, цивилизацијско и културолошко преимућство, па макар и оваквим уздржаним, сувопарним енциклопедијским језиком и одредницама.
       А цела суштина се своди на то да историјско и свако друго право на пелазгијско порекло не могу да полажу ни Грци, ни Египћани, ни Келти, ни Семити... Оно припада Словенима  (првобитним Србима) и „српским земљама на Балкану“, како тврди поменута француска енциклопедија.

(Извор: Мирослав Димитријевић: „Из историје Срба старе и нове ере – сакривена историја Срба“, издавач ИП „Мирослав“ Београд, 2014.)


                              У дане Ускршњег поста,
                                лета Господњег 2011.

Нема коментара:

Постави коментар

Шта народ прича?

Шта народ прича?
Слушате ли? ослушкујте мало боље, пажљивије...

Архива чланака

Ознаке - претраживање ове локације

‚19347 "Далеко сунце" и - далеко од сунца „Savremena ćirilica 2014“ 00000033 00006 00007 000105 000106 000117 000126 000128 000137 00014 000152 000153 000175 000176 000192 000195 000196 000197 000223 000225 000226 000237 000246 000260 000262 00027 000271 00029 000294 00030 000307 000311 000314 000315 000317 000321 000325 000327 000328 000329 000330 000338 000346 000360 00038 000382 000383 000385 000386 000391 000395 000403 000409 000411 000415 00042 000423 000429 000435 000454 000455 000456 000470 000485 000489 00049 000490 000505 000506 000518 000528 000530 000533 000549 00055 000550 000563 000572 000577 000578 000591 000599 000600 000605 000608 00061 00063 000630 000633 000635 000637 000642 000644 00065 000650 000651 00066 000669 000683 000684 000689 00069 000704 00071 000713 000716 000723 000724 000726 000729 000738 00074 000744 00076 000768 000772 000780 000789 000791 000797 000798 000846 00085 000851 000863 000888 000910 00093 000942 000943 000952 000953 000958 000959 000986 000987 000989 000990 001005 001008 001021 001052 001069 001072 001093 001094 001095 001117 001119 001120 001121 001138 001141 001161 001212 001214 001215 001221 001225 001252 001260 001261 001296 001299 001304 001309 001310 001321 001325 001340 001345 001366 001372 001375 001377 001391 001407 001408 001409 001413 001414 001441 001449 001455 01481 01484 01496 01501 01503 01504 01520 01522 01527 01528 01532 01538 01546 01591 01596 01603 01608 01610 01616 01622 01630 01656 01658 01664 01697 01706 01714 01716 01718 01721 01726 01727 01741 01747 01753 01756 01763 01772 01782 01786 01791 01830 01836 01844 01849 01855 01865 01870 01884 01885 01893 01898 01910 01927 01931 01936 01957 01958 01959 01961 01967 01968 01969 01977 01978 01980 01982 01987 01989 01991 01996 01998 01999 02000 02007 02016 02031 02039 02040 02047 02082 02092 02139 02182 02194 02217 02218 02219 02220 02222 02228 02230 02233 02240 02249 02264 18876 18882 18891 18895 18902 18905 18906 18909 18922 18935 18936 18938 18939 18940 18941 18942 18944 18945 18947 18949 18950 18955 18956 18959 18988 18999 19 711 19 722 19 726 19 733 19 734 19 736 19 747 19 749 19 754 19 759 19 762 19 765 19 769 19 776 19 787 19 790 19 792 19 798 19 802 19 814 19 831 19 833 19 835 19 854 19 855 19 856 19 872 19 879 19 888 19 892 19 906 19 907 19 915 19 916 19 926 19 930 19 936 19 953 19 955 19 956 19 957 19 962 19 987 19 990 19 995 19 996 19 998 19004 19005 19011 19013 19018 19021 19025 19028 19043 19045 19047 19048 19063 19064 19065 19066 19067 19088 19090 19091 19093 19095 19097 19099 19104 19110 19113 19114 19160 19172 19175 19182 19186 19190 19194 19195 19196 19197 19198 19199 19200 19203 19207 19211 19216 19219 19222 19223 19224 19226 19233 19235 19236 19239 19242 19253 19260 19262 19265 19266 19267 19268 19269 19274 19281 19283 19284 19285 19287 19291 19302 19303 19311 19312 19313 19315 19320 19322 19328 19329 19330 19332 19334 19335 19337 19339 19344 19345 19346 19353 19354 19356 19358 19372 19376 19382 19388 19390 19398 19403 19405 19407 19411 19412 19414 19418 19427 19432 19433 19435 19436 19437 19446 19462 19487 19493 19498 19500 19502 19510 19513 19526 19531 19532 19535 19542 19545 19564 19565 19566 19570 19574 19614 19620 19622 19626 19630 19631 19635 19653 19657 19675 19676 19678 19696 19700 19704 20. 003 20.002 2314 2317 2327 2337 2338 2339 2351 2368 2371 2375 2382 2403 2409 2430 2444 2445 2447 2465 2475 2488 2492 2500 2503 2532 2533 2541 2548 2550 ааа аб Басара Бистра вода у којој се виде многе жабе Борис Субашић вв ввв ггг Геџа Добрица Ћосић ЕЗ 000003 Зорица Јанакова Из бележница песника итд... Јагодина јаничари Јованка Броз Коментари комунистички писац ЛеЗ ЛеЗ 0000003 ЛеЗ 00000035 ЛеЗ 00000151 ЛеЗ 00000152 ЛеЗ 00000153 ЛеЗ 00000156 ЛеЗ 00000157 ЛеЗ 00000158 ЛеЗ 00000159 ЛеЗ 00000160 ЛеЗ 00000161 ЛеЗ 00000162 ЛеЗ 00000163 ЛеЗ 00000164 ЛеЗ 00000165 ЛеЗ 00000166 ЛеЗ 00000167 ЛеЗ 00000168 ЛеЗ 00000169 ЛеЗ 00000170 ЛеЗ 00000323 ЛеЗ 0001301 ЛеЗ 0001302 ЛеЗ 0001303 ЛеЗ 0001304 ЛеЗ 0001305 ЛеЗ 0001306 ЛеЗ 0001307 ЛеЗ 0001308 ЛеЗ 0001309 ЛеЗ 0001310 ЛеЗ 0002620 ЛеЗ 0002621 ЛеЗ 0002772 ЛеЗ 0002984 ЛеЗ 0003125 ЛеЗ 0004855 ЛеЗ 0004875 ЛеЗ 0005703 ЛеЗ 0006085 ЛеЗ 0006930 ЛеЗ 0006934 ЛеЗ 0006937 ЛеЗ 0006955 ЛеЗ 0007054 ЛеЗ 0007088 ЛеЗ 0007726 ЛеЗ 0007961 ЛеЗ 0008741 ЛеЗ 0008973 ЛеЗ 0009052 ЛеЗ 0009709 ЛеЗ 0010407 ЛеЗ 0010608 ЛеЗ 0010613 ЛеЗ 0010614 ЛеЗ 0010632 ЛеЗ 0011002 ЛеЗ 0011003 ЛеЗ 0011004 ЛеЗ 0011005 ЛеЗ 0011006 ЛеЗ 0011007 ЛеЗ 0011008 ЛеЗ 0011009 ЛеЗ 0011010 ЛеЗ 0011011 ЛеЗ 0011012 ЛеЗ 0011013 ЛеЗ 0011014 ЛеЗ 0011015 ЛеЗ 0011017 ЛеЗ 0011018 ЛеЗ 0011019 ЛеЗ 0011020 ЛеЗ 0011021 ЛеЗ 0011022 ЛеЗ 0013515 ЛеЗ 0013516 ЛеЗ 0013517 ЛеЗ 0013521 ЛеЗ 0013522 ЛеЗ 0013523 ЛеЗ 0013524 ЛеЗ 0013525 ЛеЗ 0013528 ЛеЗ 0013530 ЛеЗ 0013545 ЛеЗ 0013558 ЛеЗ 0013559 ЛеЗ 0013561 ЛеЗ 0013565 ЛеЗ 0013595 ЛеЗ 0013616 ЛеЗ 0013617 ЛеЗ 0013620 ЛеЗ 0013621 ЛеЗ 0013732 ЛеЗ 0013737 ЛеЗ 0013797 ЛеЗ 0013810 ЛеЗ 0013819 ЛеЗ 0013825 ЛеЗ 0013827 ЛеЗ 0013828 ЛеЗ 0013829 ЛеЗ 0013842 ЛеЗ 0013859 ЛеЗ 0013873 ЛеЗ 0013892 ЛеЗ 0013913 ЛеЗ 0013927 ЛеЗ 0013948 ЛеЗ 0013949 ЛеЗ 0013950 ЛеЗ 0013959 ЛеЗ 0013960 ЛеЗ 0013961 ЛеЗ 0013962 ЛеЗ 0013972 ЛеЗ 0013973 ЛеЗ 0014002 ЛеЗ 0014003 ЛеЗ 0014004 ЛеЗ 0014005 ЛеЗ 0014006 ЛеЗ 0014007 ЛеЗ 0014008 ЛеЗ 0014009 ЛеЗ 0014010 ЛеЗ 0014011 ЛеЗ 0014012 ЛеЗ 0014013 ЛеЗ 0014014 ЛеЗ 0014029 ЛеЗ 0014030 ЛеЗ 0014039 ЛеЗ 0014040 ЛеЗ 0014041 ЛеЗ 0014048 ЛеЗ 0014060 ЛеЗ 0014061 ЛеЗ 0014062 ЛеЗ 0014088 ЛеЗ 0014089 ЛеЗ 0014094 ЛеЗ 0014095 ЛеЗ 0014098 ЛеЗ 0014104 ЛеЗ 0014271 ЛеЗ 0014272 ЛеЗ 0014567 ЛеЗ 0014568 ЛеЗ 0014861 ЛеЗ 0014862 ЛеЗ 0014871 ЛеЗ 0014880 ЛеЗ 0014893 ЛеЗ 0014920 ЛеЗ 0014921 ЛеЗ 0014933 ЛеЗ 0014952 ЛеЗ 0014953 ЛеЗ 0014962 ЛеЗ 0014991 ЛеЗ 0014992 ЛеЗ 0015000 ЛеЗ 0015003 ЛеЗ 0015004 ЛеЗ 0015012 ЛеЗ 0015021 ЛеЗ 0015023 ЛеЗ 0015033 ЛеЗ 0015035 ЛеЗ 0015053 ЛеЗ 0015060 ЛеЗ 0015090 ЛеЗ 0015100 ЛеЗ 0015116 ЛеЗ 0015122 ЛеЗ 0015123 ЛеЗ 0015124 ЛеЗ 0015162 ЛеЗ 0015170 ЛеЗ 0015174 ЛеЗ 0015185 ЛеЗ 0015221 ЛеЗ 0015258 ЛеЗ 0015270 ЛеЗ 0015291 ЛеЗ 0015310 ЛеЗ 0015313 ЛеЗ 0015318 ЛеЗ 0015328 ЛеЗ 0015333 ЛеЗ 0015338 ЛеЗ 0015341 ЛеЗ 0015349 ЛеЗ 0015356 ЛеЗ 0015357 ЛеЗ 0015362 ЛеЗ 0015374 ЛеЗ 0015380 ЛеЗ 0015394 ЛеЗ 0015402 ЛеЗ 0015406 ЛеЗ 0015422 ЛеЗ 0015432 ЛеЗ 0015442 ЛеЗ 0015443 ЛеЗ 0015444 ЛеЗ 0015445 ЛеЗ 0015454 ЛеЗ 0015459 ЛеЗ 0015463 ЛеЗ 0015467 ЛеЗ 0015470 ЛеЗ 0015478 ЛеЗ 0015485 ЛеЗ 0015492 ЛеЗ 0015519 ЛеЗ 0015704 ЛеЗ 0015705 ЛеЗ 0015706 ЛеЗ 0015707 ЛеЗ 0015709 ЛеЗ 0015717 ЛеЗ 0015720 ЛеЗ 0015721 ЛеЗ 0015722 ЛеЗ 0015739 ЛеЗ 0015747 ЛеЗ 0015759 ЛеЗ 0015772 ЛеЗ 0015795 ЛеЗ 0015796 ЛеЗ 0015797 ЛеЗ 0015813 ЛеЗ 0015819 ЛеЗ 0015826 ЛеЗ 0015827 ЛеЗ 0015828 ЛеЗ 0015829 ЛеЗ 0015831 ЛеЗ 0015832 ЛеЗ 0015833 ЛеЗ 0015834 ЛеЗ 0015835 ЛеЗ 0015836 ЛеЗ 0015837 ЛеЗ 0015838 ЛеЗ 0015843 ЛеЗ 0015850 ЛеЗ 0015853 ЛеЗ 0015861 ЛеЗ 0015874 ЛеЗ 0015877 ЛеЗ 0015882 ЛеЗ 0015888 ЛеЗ 0015896 ЛеЗ 0015904 ЛеЗ 0015906 ЛеЗ 0015907 ЛеЗ 0015918 ЛеЗ 0015923 ЛеЗ 0015926 ЛеЗ 0015928 ЛеЗ 0015935 ЛеЗ 0015942 ЛеЗ 0015943 ЛеЗ 0015946 ЛеЗ 0015947 ЛеЗ 0015948 ЛеЗ 0015949 ЛеЗ 0015952 ЛеЗ 0015953 ЛеЗ 0015956 ЛеЗ 0015957 ЛеЗ 0015958 ЛеЗ 0015959 ЛеЗ 0015960 ЛеЗ 0015961 ЛеЗ 0015962 ЛеЗ 0015964 ЛеЗ 0015965 ЛеЗ 0015966 ЛеЗ 0015967 ЛеЗ 0015980 ЛеЗ 0015981 ЛеЗ 0015982 ЛеЗ 0015983 ЛеЗ 0015988 ЛеЗ 0015996 ЛеЗ 0015997 ЛеЗ 0015999 ЛеЗ 0016005 ЛеЗ 0016007 ЛеЗ 0016011 ЛеЗ 0016024 ЛеЗ 0016029 ЛеЗ 0016044 ЛеЗ 0016054 ЛеЗ 0016055 ЛеЗ 0016064 ЛеЗ 0016066 ЛеЗ 0016067 ЛеЗ 0016068 ЛеЗ 0016074 ЛеЗ 0016077 ЛеЗ 0016082 ЛеЗ 0016090 ЛеЗ 0016094 ЛеЗ 0016109 ЛеЗ 0016110 ЛеЗ 0016111 ЛеЗ 0016112 ЛеЗ 0016117 ЛеЗ 0016119 ЛеЗ 0016120 ЛеЗ 0016124 ЛеЗ 0016125 ЛеЗ 0016126 ЛеЗ 0016127 ЛеЗ 0016132 ЛеЗ 0016133 ЛеЗ 0016134 ЛеЗ 0016137 ЛеЗ 0016142 ЛеЗ 0016143 ЛеЗ 0016144 ЛеЗ 0016148 ЛеЗ 0016149 ЛеЗ 0016156 ЛеЗ 0016172 ЛеЗ 0016183 ЛеЗ 0016184 ЛеЗ 0016185 ЛеЗ 0016187 ЛеЗ 0016191 ЛеЗ 0016192 ЛеЗ 0016203 ЛеЗ 0016204 ЛеЗ 0016205 ЛеЗ 0016222 ЛеЗ 0016223 ЛеЗ 0016243 ЛеЗ 0016244 ЛеЗ 0016252 ЛеЗ 0016253 ЛеЗ 0016254 ЛеЗ 0016255 ЛеЗ 0016256 ЛеЗ 0016257 ЛеЗ 0016266 ЛеЗ 0016276 ЛеЗ 0016283 ЛеЗ 0016284 ЛеЗ 0016300 ЛеЗ 0016307 ЛеЗ 0016315 ЛеЗ 0016316 ЛеЗ 0016317 ЛеЗ 0016318 ЛеЗ 0016319 ЛеЗ 0016320 ЛеЗ 0016321 ЛеЗ 0016322 ЛеЗ 0016323 ЛеЗ 0016335 ЛеЗ 0016364 ЛеЗ 0016385 ЛеЗ 0016387 ЛеЗ 0016388 ЛеЗ 0016394 ЛеЗ 0016396 ЛеЗ 0016397 ЛеЗ 0016404 ЛеЗ 0016411 ЛеЗ 0016421 ЛеЗ 0016422 ЛеЗ 0016432 ЛеЗ 0016435 ЛеЗ 0016436 ЛеЗ 0016437 ЛеЗ 0016438 ЛеЗ 0016439 ЛеЗ 0016443 ЛеЗ 0016446 ЛеЗ 0016447 ЛеЗ 0016448 ЛеЗ 0016458 ЛеЗ 0016461 ЛеЗ 0016462 ЛеЗ 0016463 ЛеЗ 0016464 ЛеЗ 0016465 ЛеЗ 0016466 ЛеЗ 0016467 ЛеЗ 0016468 ЛеЗ 0016469 ЛеЗ 0016470 ЛеЗ 0016471 ЛеЗ 0016472 ЛеЗ 0016473 ЛеЗ 0016474 ЛеЗ 0016475 ЛеЗ 0016482 ЛеЗ 0016486 ЛеЗ 0016487 ЛеЗ 0016492 ЛеЗ 0016493 ЛеЗ 0016498 ЛеЗ 0016509 ЛеЗ 0016510 ЛеЗ 0016511 ЛеЗ 0016513 ЛеЗ 0016515 ЛеЗ 0016518 ЛеЗ 0016519 ЛеЗ 0016520 ЛеЗ 0016521 ЛеЗ 0016523 ЛеЗ 0016524 ЛеЗ 0016525 ЛеЗ 0016526 ЛеЗ 0016527 ЛеЗ 0016528 ЛеЗ 0016533 ЛеЗ 0016534 ЛеЗ 0016535 ЛеЗ 0016536 ЛеЗ 0016537 ЛеЗ 0016539 ЛеЗ 0016540 ЛеЗ 0016543 ЛеЗ 0016544 ЛеЗ 0016550 ЛеЗ 0016561 ЛеЗ 0016562 ЛеЗ 0016564 ЛеЗ 0016565 ЛеЗ 0016566 ЛеЗ 0016567 ЛеЗ 0016578 ЛеЗ 0016594 ЛеЗ 0016605 ЛеЗ 0016611 ЛеЗ 0016612 ЛеЗ 0016613 ЛеЗ 0016619 ЛеЗ 0016620 ЛеЗ 0016621 ЛеЗ 0016622 ЛеЗ 0016625 ЛеЗ 0016626 ЛеЗ 0016627 ЛеЗ 0016630 ЛеЗ 0016634 ЛеЗ 0016643 ЛеЗ 0016647 ЛеЗ 0016654 ЛеЗ 0016655 ЛеЗ 0016662 ЛеЗ 0016663 ЛеЗ 0016664 ЛеЗ 0016673 ЛеЗ 0016679 ЛеЗ 0016689 ЛеЗ 0016690 ЛеЗ 0016691 ЛеЗ 0016692 ЛеЗ 0016693 ЛеЗ 0016694 ЛеЗ 0016695 ЛеЗ 0016697 ЛеЗ 0016698 ЛеЗ 0016699 ЛеЗ 0016700 ЛеЗ 0016703 ЛеЗ 0016704 ЛеЗ 0016708 ЛеЗ 0017015 ЛеЗ 0017021 ЛеЗ 0017024 ЛеЗ 0017025 ЛеЗ 0017026 ЛеЗ 0017027 ЛеЗ 0017028 ЛеЗ 0017032 ЛеЗ 0017033 ЛеЗ 0017034 ЛеЗ 0017035 ЛеЗ 0017036 ЛеЗ 0017037 ЛеЗ 0017038 ЛеЗ 0017039 ЛеЗ 0017041 ЛеЗ 0017043 ЛеЗ 0017044 ЛеЗ 0017045 ЛеЗ 0017046 ЛеЗ 0017049 ЛеЗ 0017050 ЛеЗ 0017056 ЛеЗ 0017057 ЛеЗ 0017063 ЛеЗ 0017085 ЛеЗ 0017098 ЛеЗ 0017116 ЛеЗ 0017117 ЛеЗ 0017118 ЛеЗ 0017132 ЛеЗ 0017140 ЛеЗ 0017155 ЛеЗ 0017156 ЛеЗ 0017159 ЛеЗ 0017161 ЛеЗ 0017165 ЛеЗ 0017177 ЛеЗ 0017187 ЛеЗ 0017190 ЛеЗ 0017191 ЛеЗ 0017195 ЛеЗ 0017196 ЛеЗ 0017197 ЛеЗ 0017198 ЛеЗ 0017199 ЛеЗ 0017200 ЛеЗ 0017209 ЛеЗ 0017213 ЛеЗ 0017214 ЛеЗ 0017215 ЛеЗ 0017216 ЛеЗ 0017218 ЛеЗ 0017224 ЛеЗ 0017227 ЛеЗ 0017228 ЛеЗ 0017229 ЛеЗ 0017230 ЛеЗ 0017231 ЛеЗ 0017233 ЛеЗ 0017234 ЛеЗ 0017237 ЛеЗ 0017239 ЛеЗ 0017241 ЛеЗ 0017242 ЛеЗ 0017244 ЛеЗ 0017245 ЛеЗ 0017257 ЛеЗ 0017258 ЛеЗ 0017259 ЛеЗ 0017260 ЛеЗ 0017261 ЛеЗ 0017262 ЛеЗ 0017263 ЛеЗ 0017264 ЛеЗ 0017265 ЛеЗ 0017267 ЛеЗ 0017268 ЛеЗ 0017270 ЛеЗ 0017271 ЛеЗ 0017273 ЛеЗ 0017274 ЛеЗ 0017276 ЛеЗ 0017277 ЛеЗ 0017278 ЛеЗ 0017279 ЛеЗ 0017280 ЛеЗ 0017281 ЛеЗ 0017282 ЛеЗ 0017283 ЛеЗ 0017284 ЛеЗ 0017285 ЛеЗ 0017286 ЛеЗ 0017287 ЛеЗ 0017288 ЛеЗ 0017291 ЛеЗ 0017292 ЛеЗ 0017296 ЛеЗ 0017297 ЛеЗ 0017299 ЛеЗ 0017303 ЛеЗ 0017304 ЛеЗ 0017318 ЛеЗ 0017319 ЛеЗ 0017320 ЛеЗ 0017338 ЛеЗ 0017344 ЛеЗ 0017349 ЛеЗ 0017377 ЛеЗ 0017382 ЛеЗ 0017383 ЛеЗ 0017384 ЛеЗ 0017385 ЛеЗ 0017405 ЛеЗ 0017412 ЛеЗ 0017413 ЛеЗ 0017424 ЛеЗ 0017437 ЛеЗ 0017440 ЛеЗ 0017456 ЛеЗ 0017459 ЛеЗ 0017460 ЛеЗ 0017465 ЛеЗ 0017466 ЛеЗ 0017467 ЛеЗ 0017468 ЛеЗ 0017470 ЛеЗ 0017471 ЛеЗ 0017489 ЛеЗ 0017494 ЛеЗ 0017496 ЛеЗ 0017498 ЛеЗ 0017505 ЛеЗ 0017513 ЛеЗ 0017514 ЛеЗ 0017515 ЛеЗ 0017519 ЛеЗ 0017524 ЛеЗ 0017531 ЛеЗ 0017535 ЛеЗ 0017544 ЛеЗ 0017545 ЛеЗ 0017546 ЛеЗ 0017553 ЛеЗ 0017558 ЛеЗ 0017559 ЛеЗ 0017560 ЛеЗ 0017561 ЛеЗ 0017562 ЛеЗ 0017563 ЛеЗ 0017564 ЛеЗ 0017565 ЛеЗ 0017568 ЛеЗ 0017569 ЛеЗ 0017577 ЛеЗ 0017582 ЛеЗ 0017583 ЛеЗ 0017586 ЛеЗ 0017588 ЛеЗ 0017589 ЛеЗ 0017590 ЛеЗ 0017591 ЛеЗ 0017596 ЛеЗ 0017598 ЛеЗ 0017599 ЛеЗ 0017600 ЛеЗ 0017606 ЛеЗ 0017608 ЛеЗ 0017609 ЛеЗ 0017610 ЛеЗ 0017612 ЛеЗ 0017613 ЛеЗ 0017614 ЛеЗ 0017615 ЛеЗ 0017616 ЛеЗ 0017619 ЛеЗ 0017620 ЛеЗ 0017621 ЛеЗ 0017622 ЛеЗ 0017624 ЛеЗ 0017625 ЛеЗ 0017626 ЛеЗ 0017627 ЛеЗ 0017629 ЛеЗ 0017631 ЛеЗ 0017633 ЛеЗ 0017639 ЛеЗ 0017640 ЛеЗ 0017642 ЛеЗ 0017643 ЛеЗ 0017644 ЛеЗ 0017645 ЛеЗ 0017646 ЛеЗ 0017647 ЛеЗ 0017648 ЛеЗ 0017649 ЛеЗ 0017650 ЛеЗ 0017652 ЛеЗ 0017653 ЛеЗ 0017654 ЛеЗ 0017655 ЛеЗ 0017656 ЛеЗ 0017657 ЛеЗ 0017658 ЛеЗ 0017659 ЛеЗ 0017661 ЛеЗ 0017662 ЛеЗ 0017663 ЛеЗ 0017665 ЛеЗ 0017667 ЛеЗ 0017670 ЛеЗ 0017673 ЛеЗ 0017676 ЛеЗ 0017677 ЛеЗ 0017678 ЛеЗ 0017682 ЛеЗ 0017683 ЛеЗ 0017690 ЛеЗ 0017691 ЛеЗ 0017697 ЛеЗ 0017698 ЛеЗ 0017710 ЛеЗ 0017718 ЛеЗ 0017733 ЛеЗ 0017738 ЛеЗ 0017743 ЛеЗ 0017748 ЛеЗ 0017760 ЛеЗ 0017761 ЛеЗ 0017765 ЛеЗ 0017767 ЛеЗ 0017772 ЛеЗ 0017774 ЛеЗ 0017776 ЛеЗ 0017778 ЛеЗ 0017782 ЛеЗ 0017783 ЛеЗ 0017784 ЛеЗ 0017785 ЛеЗ 0017788 ЛеЗ 0017803 ЛеЗ 0017808 ЛеЗ 0017813 ЛеЗ 0017821 ЛеЗ 0017823 ЛеЗ 0017824 ЛеЗ 0017826 ЛеЗ 0017828 ЛеЗ 0017831 ЛеЗ 0017832 ЛеЗ 0017833 ЛеЗ 0017836 ЛеЗ 0017838 ЛеЗ 0017866 ЛеЗ 0017881 ЛеЗ 0017882 ЛеЗ 0017887 ЛеЗ 0017888 ЛеЗ 0017891 ЛеЗ 0017892 ЛеЗ 0017897 ЛеЗ 0017900 ЛеЗ 0017906 ЛеЗ 0017907 ЛеЗ 0017910 ЛеЗ 0017912 ЛеЗ 0017915 ЛеЗ 0017917 ЛеЗ 0017919 ЛеЗ 0017920 ЛеЗ 0017921 ЛеЗ 0017924 ЛеЗ 0017925 ЛеЗ 0017927 ЛеЗ 0017942 ЛеЗ 0017944 ЛеЗ 0017946 ЛеЗ 0017948 ЛеЗ 0017953 ЛеЗ 0017955 ЛеЗ 0017957 ЛеЗ 0017968 ЛеЗ 0017969 ЛеЗ 0017974 ЛеЗ 0017977 ЛеЗ 0017978 ЛеЗ 0017979 ЛеЗ 0017981 ЛеЗ 0017989 ЛеЗ 0017992 ЛеЗ 0017993 ЛеЗ 0018000 ЛеЗ 0018005 ЛеЗ 0018010 ЛеЗ 0018015 ЛеЗ 0018016 ЛеЗ 0018024 ЛеЗ 0018025 ЛеЗ 0018034 ЛеЗ 0018036 ЛеЗ 0018044 ЛеЗ 0018046 ЛеЗ 0018056 ЛеЗ 0018059 ЛеЗ 0018067 ЛеЗ 0018073 ЛеЗ 0018074 ЛеЗ 0018075 ЛеЗ 0018076 ЛеЗ 0018077 ЛеЗ 0018078 ЛеЗ 0018079 ЛеЗ 0018082 ЛеЗ 0018083 ЛеЗ 0018086 ЛеЗ 0018088 ЛеЗ 0018095 ЛеЗ 0018100 ЛеЗ 0018111 ЛеЗ 0018117 ЛеЗ 0018118 ЛеЗ 0018119 ЛеЗ 0018120 ЛеЗ 0018132 ЛеЗ 0018136 ЛеЗ 0018138 ЛеЗ 0018140 ЛеЗ 0018141 ЛеЗ 0018142 ЛеЗ 0018162 ЛеЗ 0018177 ЛеЗ 0018179 ЛеЗ 0018181 ЛеЗ 0018182 ЛеЗ 0018187 ЛеЗ 0018189 ЛеЗ 0018190 ЛеЗ 0018195 ЛеЗ 0018199 ЛеЗ 0018202 ЛеЗ 0018210 ЛеЗ 0018211 ЛеЗ 0018212 ЛеЗ 0018213 ЛеЗ 0018219 ЛеЗ 0018224 ЛеЗ 0018226 ЛеЗ 0018228 ЛеЗ 0018230 ЛеЗ 0018232 ЛеЗ 0018235 ЛеЗ 0018236 ЛеЗ 0018237 ЛеЗ 0018244 ЛеЗ 0018247 ЛеЗ 0018248 ЛеЗ 0018254 ЛеЗ 0018255 ЛеЗ 0018265 ЛеЗ 0018266 ЛеЗ 0018268 ЛеЗ 0018275 ЛеЗ 0018278 ЛеЗ 0018284 ЛеЗ 0018285 ЛеЗ 0018291 ЛеЗ 0018294 ЛеЗ 0018309 ЛеЗ 0018313 ЛеЗ 0018318 ЛеЗ 0018321 ЛеЗ 0018322 ЛеЗ 0018323 ЛеЗ 0018324 ЛеЗ 0018326 ЛеЗ 0018336 ЛеЗ 0018339 ЛеЗ 0018342 ЛеЗ 0018347 ЛеЗ 0018348 ЛеЗ 0018350 ЛеЗ 0018353 ЛеЗ 0018354 ЛеЗ 0018355 ЛеЗ 0018359 ЛеЗ 0018363 ЛеЗ 0018368 ЛеЗ 0018369 ЛеЗ 0018370 ЛеЗ 0018372 ЛеЗ 0018373 ЛеЗ 0018380 ЛеЗ 0018381 ЛеЗ 0018384 ЛеЗ 0018385 ЛеЗ 0018387 ЛеЗ 0018389 ЛеЗ 0018391 ЛеЗ 0018392 ЛеЗ 0018397 ЛеЗ 0018409 ЛеЗ 0018415 ЛеЗ 0018421 ЛеЗ 0018423 ЛеЗ 0018424 ЛеЗ 0018425 ЛеЗ 0018438 ЛеЗ 0018439 ЛеЗ 0018447 ЛеЗ 0018449 ЛеЗ 0018454 ЛеЗ 0018456 ЛеЗ 0018457 ЛеЗ 0018458 ЛеЗ 0018461 ЛеЗ 0018462 ЛеЗ 0018463 ЛеЗ 0018466 ЛеЗ 0018468 ЛеЗ 0018469 ЛеЗ 0018470 ЛеЗ 0018472 ЛеЗ 0018473 ЛеЗ 0018478 ЛеЗ 0018479 ЛеЗ 0018490 ЛеЗ 0018503 ЛеЗ 0018505 ЛеЗ 0018507 ЛеЗ 0018508 ЛеЗ 0018509 ЛеЗ 0018510 ЛеЗ 0018511 ЛеЗ 0018517 ЛеЗ 0018527 ЛеЗ 0018534 ЛеЗ 0018536 ЛеЗ 0018540 ЛеЗ 0018546 ЛеЗ 0018553 ЛеЗ 0018558 ЛеЗ 0018559 ЛеЗ 0018563 ЛеЗ 0018567 ЛеЗ 0018569 ЛеЗ 0018570 ЛеЗ 0018571 ЛеЗ 0018572 ЛеЗ 0018575 ЛеЗ 0018578 ЛеЗ 0018579 ЛеЗ 0018580 ЛеЗ 0018582 ЛеЗ 0018585 ЛеЗ 0018587 ЛеЗ 0018588 ЛеЗ 0018592 ЛеЗ 0018597 ЛеЗ 0018598 ЛеЗ 0018600 ЛеЗ 0018606 ЛеЗ 0018608 ЛеЗ 0018610 ЛеЗ 0018611 ЛеЗ 0018615 ЛеЗ 00186233 ЛеЗ 00186234 ЛеЗ 00186244 ЛеЗ 00186247 ЛеЗ 0018629 ЛеЗ 0018656 ЛеЗ 0018666 ЛеЗ 0018671 ЛеЗ 0018674 ЛеЗ 0018675 ЛеЗ 0018676 ЛеЗ 0018682 ЛеЗ 0018693 ЛеЗ 0018694 ЛеЗ 0018704 ЛеЗ 0018717 ЛеЗ 0018718 ЛеЗ 0018719 ЛеЗ 0018721 ЛеЗ 0018722 ЛеЗ 0018723 ЛеЗ 0018725 ЛеЗ 0018727 ЛеЗ 0018728 ЛеЗ 0018730 ЛеЗ 0018733 ЛеЗ 0018734 ЛеЗ 0018735 ЛеЗ 0018737 ЛеЗ 0018743 ЛеЗ 0018746 ЛеЗ 0018747 ЛеЗ 0018756 ЛеЗ 0018764 ЛеЗ 0018770 ЛеЗ 0018772 ЛеЗ 0018774 ЛеЗ 0018781 ЛеЗ 0018785 ЛеЗ 0018789 ЛеЗ 0018791 ЛеЗ 0018794 ЛеЗ 0018811 ЛеЗ 0018821 ЛеЗ 0018827 ЛеЗ 0018829 ЛеЗ 0018833 ЛеЗ 0018837 ЛеЗ 0018838 ЛеЗ 0018846 ЛеЗ 0018861 ЛеЗ 0018862 ЛеЗ 0018863 ЛеЗ 0018864 Мигуел де Сервантес Милован Данојлић Мирослав Тодоровић Момчило Павловић Музеј и Архив Арчибалда Рајса На пети поглед наметани писци Неке неистине али и муке Добрице Ћосића нобелова награда по трећи пут Политика Превара за Нобела или Како ли је Добрици? Разобличавање лажи Сведочанство Српска књижевна задруга српске заблуде те Тито Титов бункер Тумачење поезије Ћосић Уводна песма поетске прозе Отварање Уопште није виц Цитат члан групе ЗАВЕТИНЕ Запис Чудо у Луковској Бањи aaa ab Amerika Apel spasitelja Bajata tema Četiri fusnote Mirka Kovača o... Čeztvrti svetski rat Edvard Bernajs EZ 0000008 EZ 000005 ggg grafički dizajner i tipograf iz Beograda... Kako se to radi u Srbiji? Konačan raspis / Radivoj Šajtinac Nikola Kostić (36) Novosti Politika Propaganda Pseudonim "Gedža" PUŠKIN I BRONZANI VITEZ. Komentari Sergej Glazjev Tитови наследници Vladimir Putin vvv